Marko je stajao pred mojim vratima i prvi put nije izgledao samouvjereno.
— Gospođo Mira, možemo li razgovarati?
Otvorila sam vrata, ali ga nisam pozvala unutra.
— O čemu?
Pogledao je prema balkonu.
— Nisam mislio da će ovo postati toliki problem.
— Vi ste ga napravili problemom kad ste odbili prestati.
Spustio je pogled.
— Upravitelj kaže da bih mogao snositi troškove popravka.
— Ne želim vaš novac, Marko. Želim samo da prestanete bacati stvari na moj balkon.
Šutio je nekoliko trenutaka.
— U redu. Prestat ću.
Sljedećeg jutra u sedam sati otvorila sam balkonska vrata.
Nije bilo vrećice.
Ni navečer.
Nakon nekoliko dana balkon je ponovno bio čist, a moje biljke netaknute.
Ana je došla na kavu i pogledala prema katu iznad.
— Izgleda da je konačno naučio lekciju.
Naslonila sam se u Petrovu staru pletenu stolicu i nasmiješila.
— Nisam željela svađu. Samo sam željela da poštuje moj mir.
Od tog dana Marko više nikada nije bacio ništa na moj balkon.
A pedeset četiri vrećice čaja ostale su spremljene u kutijama kao podsjetnik da ponekad miran čovjek ne mora vikati da bi zaštitio ono što mu pripada.
Napomena: Priča je preuzeta i prilagođena za potrebe pripovedanja. Imena, likovi i događaji mogu biti izmišljeni ili izmijenjeni. Izvorni autor/izvor nije poznat.