Gledala sam imena na papiru i nisam mogla progovoriti.
— Jeste li sigurni? — upitala sam službenicu.
Kimnula je.
— Uplata je izvršena nekoliko dana prije nego što je vaša svekrva potpisala oporuku.
Uzela sam papir i izašla iz banke.
Nisam odmah otišla kući. Sjela sam u automobil i dugo gledala kroz prozor.
Zašto bi Marko i Petra uplatili novac na račun koji je Kata ostavila meni?
Te večeri Marko me dočekao u kuhinji.
— Jesi li prebacila onih pet tisuća?
Pogledala sam ga.
— Jesam. Ali imam jedno pitanje.
Ušutio je.
Izvadila sam papir iz torbe i stavila ga na stol.
Kad je ugledao imena, lice mu se promijenilo.
— Ana…
— Zašto ste ti i Petra uplatili taj novac?
Nekoliko sekundi šutio je.
A onda je tiho rekao:
— Zato što tih pet tisuća nikada nije trebalo biti tvoje nasljedstvo.
Srce mi je počelo snažno lupati.
— Onda čije je?
Marko je spustio pogled.
— Tvoje.
— Ne razumijem.
Duboko je udahnuo.
— Mama je znala da će u oporuci Petri ostaviti kuće. Ali znala je i koliko si joj ti pomogla. Nije htjela da te ostavi bez ičega.
Zastala sam.
— Pa zašto je onda sve izgledalo tako?
Marko me pogledao.
— Zato što je mama imala još jedan dokument. I rekla mi je da ti ga predam tek nakon njezine smrti.
Te noći prvi put sam shvatila da priča o nasljedstvu možda uopće nije završila čitanjem oporuke.
Napomena: Priča je preuzeta i prilagođena za potrebe pripovedanja. Imena, likovi i događaji mogu biti izmišljeni ili izmijenjeni. Izvorni autor/izvor nije poznat.