Nekoliko sekundi samo sam gledala Rexa.
Odjednom sam shvatila zašto je Maja svaki tjedan odvajala četrdeset i dva eura.
— Zašto mi nisi rekla? — upitala sam tiho.
Maja je obrisala suze.
— Bojala sam se da ćeš reći da je novac potreban za moje putovanje.
Spustila sam se pokraj nje i zagrlila je.
— Putovanje možemo odgoditi. Ne moraš sama nositi ovu brigu.
Maja je pogledala prema Rexu.
— Samo nisam mogla dopustiti da završi sam.
Tada nam je gospođa Horvat prišla i pružila malu omotnicu.
— Maja je svakog tjedna dolazila ravno iz škole. Nikad nije tražila ništa za sebe.
Otvorila sam omotnicu.
Unutra je bio račun za Rexovu terapiju.
— Koliko još treba? — upitala sam.
Gospođa Horvat je iznenađeno pogledala u mene.
— Vi biste to platili?
Pogledala sam svoju kćer, a zatim starog psa.
— Ovo više nije samo Majina briga.
Maja me zagrlila i kroz suze se nasmiješila.
— Hvala ti, mama.
Te večeri nismo razgovarale o izgubljenom novcu.
Razgovarale smo o tome kako ćemo pomoći Rexu.
A Majino putovanje po Europi?
Odlučile smo ga odgoditi.
Jer neke stvari vrijede više od jednog putovanja — a dobrota koju je moja kći pokazala prema starom psu nikada neću zaboraviti.
Napomena: Priča je preuzeta i prilagođena za potrebe pripovedanja. Imena, likovi i događaji mogu biti izmišljeni ili izmijenjeni. Izvorni autor/izvor nije poznat.