U selu podno planine, gde su svi težili modernizaciji, stari Hasan bio je čudna pojava. Dok su njegove komšije uvodile centralno grejanje na pelet, postavljale solarne panele i kupovale najnovije mašine, Hasan je dane provodio u hladnom potoku. Satima je kuckao, podmazivao i nameštao trulo drvo starog porodičnog mlina koji je decenijama stajao urušen i zaboravljen.
„E moj Hasane, baci to u drva za potpalu! Ko još melje žito na kamen? Imaš u prodavnici hleba kakvog hoćeš, a brašno stiže u džakovima iz uvoza“, dobacivali su mu mlađi meštani dok su prolazili u brzim automobilima. Hasan bi samo podigao svoj stari kačket, obrisao znoj i kratko odgovorio: „Voda teče, deco, a voda pamti više nego što mi znamo.“
Velika mećava i mrak
Sredinom januara, priroda je pokazala svoju surovu stranu. Nezapamćena mećava, kakvu ni najstariji nisu pamtili, pogodila je kraj. Vetar je kidao stabla, a težak, vlažan sneg pokidao je glavne dalekovode kao da su od konca. Selo je utonulo u mrak.
Prvog dana je bilo zabavno, uz sveće i šalu. Drugog dana, pumpe za centralno grejanje su stale, a kuće su počele da se hlade. Trećeg dana, putevi su bili potpuno zavejani, prodavnice prazne, a telefonske baterije mrtve. Selo je postalo odsečeno od sveta, zaleđeno u vremenu.
Dok su komšije u mraku pokušavale da ugreju ruke na plinskim rešoima, primetili su nešto neobično. Iz pravca potoka, iz stare Hasanove brvnare, dopiralo je svetlo. I ne samo svetlo – čuo se ritmičan zvuk kamena koji udara o kamen: tak-tak, tak-tak.
Jedan po jedan, zamotani u šalove i kapute, meštani su se spustili do mlina. Prizor koji su zatekli ostavio ih je bez reči. Hasan je stajao pored starog točka koji se, pokretan snagom nabujalog potoka, neumorno okretao. Iskoristio je stari mehanizam da poveže mali improvizovani generator koji je napravio od delova starog traktora.
Hleb koji život znači
Mlin nije samo proizvodio dovoljno struje da sija nekoliko sijalica i da se napune telefoni za hitne pozive. On je radio ono za šta je i napravljen – mleo je žito. Hasan je iz komore vadio toplo, mirisno brašno.
„Ulazite, ne mrzite se napolju“, rekao je Hasan dok je ložio staru peć usred mlina. Te noći, oni koji su mu se najviše smejali, sedeli su na drvenim klupama, jeli toplu pogaču umešenu od tek samlevenog brašna i grejali se pored vode koja im je do juče bila samo “buka pod prozorom”.
Lekcija koja se ne zaboravlja
Kada je struja konačno došla sedam dana kasnije, selo više nije bilo isto. Niko više nije dobacivao Hasanu dok je čistio potok. Shvatili su da napredak nije samo u onome što je novo, već u onome što je trajno. Hasanov stari mlin postao je simbol sigurnosti, podsetnik da nas ponekad ono što smatramo “prevaziđenim” jedino može spasiti kada moderni svet stane.
preuzeto