Imam 69 godina. Svakog meseca moj najmlađi sin, Džun, obećavao mi je da će mi slati novac, ali godinu dana nisam videla ni dinar. Živim od svoje penzije, koja jedva pokriva osnovne troškove, u kući sa starijim sinom i snajom.
Džun radi u inostranstvu. Kad god smo razgovarali telefonom, uvek bi rekao:
„Mama, ne brini. Svakog meseca ću ti slati novac. Koristi ga za šta god ti treba.“
Te reči su mi davale mir. Ali novca nije bilo. Snaja bi me uveravala:
„Mama, mi brinemo o vama. Trošite samo koliko želite.“
Ipak, unutrašnji nemir je rastao.
„Sine, da li je sve u redu? Zašto nisam dobila novac?“
Nastala je tišina.
„Kako misliš — ništa? Mama, ja uplaćujem svaki mesec! Čak me iz banke zovu da potvrde uplatu!“
Osećala sam hladan strah — ako je on slao novac, ko ga je primao?
Sledećeg dana otišla sam u banku i zatražila izvod. Službenica je tiho rekla:
„Novac leži na računu, ali se zatim podiže na bankomatu.“
Srce mi je stalo — ja ne znam da koristim bankomat.
Zatražila sam snimke sa kamera. Kada su ih pustili, srce mi je potonulo: snaja podiže novac, mirno i sigurno, kao da je njen.
Odštampala sam izvod i fotografije, i te večeri pozvala sina i snaju da sednu za sto.
„Ovo je novac koji mi je Džun slao… punih godinu dana. Nisam videla ni dinar. Evo dokaza.“
Moj stariji sin je pobeleo. Snaja je pala na kolena i počela da plače:
„Oprosti mi… pohlepa me je savladala. Videla sam koliko novca Džun šalje… Zato sam uzimala novac.“
Tog trenutka sam shvatila koliko duboko novac može da utiče na ljude. Moje srce je bilo slomljeno — ne zbog novca, već zbog izdaje.
Moj sin je besno udario pesnicom o sto. Uhvatila sam ga za ruku i rekla:
„Smiri se, sine. Novac se može vratiti. Ali kada porodica pati, rana ostaje. Tražim samo jedno: budite iskreni.“
Sutradan je snaja vratila sav novac i obećala da se to više neće ponoviti. Oprostila sam joj, ali ožiljak na srcu ostao je zauvek.
Naučila sam važnu lekciju: novac može promeniti ljude. Ali prava vrednost je ljubav i jedinstvo porodice. Kad pohlepa uđe u dom, sve se raspada.
PREUZETO