U raskošnom dvorištu restorana Le Jardin, gde su se kristalne čaše presijavale na svetlosti i miris tartufa lebdio u vazduhu, Tomas Rid je sedeo sam. Na stolu ispred njega stajala su netaknuta jela, ali on je bezvoljno skrolovao kroz mejlove na telefonu, potpuno odsutan od luksuza koji ga je okruživao.
Ispred kovanih kapija restorana, sedmogodišnja Lejla drhtala je u pocepanom haljinici, bosa, sa prljavim stopalima i praznim stomakom koji je krčao od gladi. Dani su prolazili bez pravog obroka. Posmatrala je goste, nadala se makar mrvicama, ali ju je konobar grubo oterao kao da je pas lutalica.
Pogled joj je pao na Tomasov sto – pun pečene piletine, toplih hlepčića i deserta. Skupivši svu hrabrost, prošla je pored otvorenih vrata i kročila na terasu. Njena sitna figura delovala je kao mrlja u svetu blještavila i raskoši.
Gasovi su prošli prostorijom dok je prilazila, bosa i tresući se, ignorišući oštar glas glavnog konobara koji joj je naredio da odmah izađe. Velike smeđe oči su joj bile uprte pravo u Tomasa. „Mogu li da jedem s vama?“ prošaptala je.Nastala je potpuna tišina. Svi pogledi uprti su u milionera.
Tomas je podigao pogled sa telefona, a kad je video ispijeno lice devojčice, pred očima mu je iskrslo sećanje na sopstveno detinjstvo, na dane kada je i sam gladovao. Konobar se spremao da je izbaci, ali tada je Tomas iznenada izgovorio rečenicu koja je šokirala sve.
„Donesite još jedan tanjir,“ rekao je glasno i odlučno. Svi su ućutali. Tomas je ustao, povukao stolicu i pokazao Lejli da sedne. Njene oči su se raširile od iznenađenja, a usne zadrhtale.
Konobar je izgledao zbunjeno, ali Tomas je ponovio naredbu: „Sada. I neka tanjir bude isti kao moj.“Nekoliko minuta kasnije pred Lejlu su stavili tanjir pun hrane. Devojčica ga je gledala kao da sanja. Tomas joj je nežno rekao: „Jedi polako. Ovo je tvoje.“
Dok je jela, gosti su prestali da šapuću i počeli da posmatraju u tišini. Nekolicina je ustala i prišla konobaru, tražeći da im spakuje ostatke jela za druge beskućnike. Atmosfera restorana se promenila – umesto prezira, osećala se toplina.
Tomas je pitao Lejlu gde su joj roditelji. Glas joj je bio tih: „Mama je bolesna. Tata… ga nema. Spavamo u napuštenoj kući.“ Tomas je osetio stezanje u grlu.„Od večeras više nećeš spavati na ulici,“ rekao je odlučno. „I tvoja mama neće biti gladna.“
Te večeri pozvao je direktora lokalnog skloništa i lično uplatio donaciju da Lejla i njena majka dobiju sigurno mesto.
Otišao je i dalje – dogovorio se s lekarima da pregledaju njenu majku o svom trošku i organizovao stipendiju za Lejlu da jednog dana pohađa školu.
Sledećih nedelja dolazio je često u sklonište da ih obiđe. Lejla bi mu uvek potrčala u zagrljaj, a on bi joj donosio knjige i igračke. Njegovi poslovni partneri počeli su da mu se pridružuju – restoran je pokrenuo program doniranja hrane svake večeri onima kojima je potrebna.Priča o tom trenutku proširila se po gradu. Ljudi su dolazili u restoran samo da vide „sto gde je milioner nahranio devojčicu“.
Godinu dana kasnije, Tomas je pozvan na školski priredbu. Lejla je stajala na pozornici i recitovala pesmu o zahvalnosti. Kada je završila, potrčala je prema njemu i rekla: „Vi ste moj heroj.“Tomas je shvatio da tog dana nije samo nahranio gladnu devojčicu – nahranio je sopstvenu dušu i vratio smisao svom bogatstvu.
PREUZETO