Muškarac star 75 godina svakodnevno je naručivao 14 boca mineralne vode. Kurir je počeo da sumnja da nešto nije u redu i pozvao policiju. Ali kada su vrata bila otvorena, svi su bili iznenađeni…
Zovem se Manoj i u malom gradu u državi Uttar Pradesh radim kao dostavljač mineralne vode u malom preduzeću.
Posao je naporan, ali pruža stalni prihod. Među mnogim mojim klijentima bio je jedan stariji čovek koji je na mene ostavio neizbrisiv utisak.
Svakodnevno je naručivao 14 boca mineralne vode od 20 litara. Svakog dana, bez ikakve pauze.
Kada sam prvi put primio njegovu porudžbinu, pomislio sam da možda vodi restoran ili snabdeva vodom neku grupu ljudi.
Međutim, kada sam stigao na adresu, video sam malu, staru kuću na kraju puste ulice.
Bilo je čudno što me nije puštao unutra. Lagano je otvarao vrata, ostavljao kovertu sa novcem, a ja sam postavljao 14 boca ispred vrata i odlazio.
Unutra nije bilo nikakvog zvuka. Pitao sam se kako stariji čovek koji živi sam može svakodnevno koristiti toliku količinu vode.
Nakon otprilike dve nedelje situacija je postala još sumnjivija. Obično velika porodica koristi jednu–dve boce nedeljno, a ovaj stariji gospodin – 14 dnevno. Jednog dana sam tiho upitao:
— Gospodine, zašto vam treba toliko vode?
Samo se blago nasmejao, nije odgovorio i tiho zatvorio vrata. U tom osmehu bilo je nešto tajanstveno što mi dugo nije dalo mira.
Počeo sam da brinem: da li neko iskorišćava njegovu dobrotu? Da li se u toj kući dešava nešto čudno? Nakon dugog razmišljanja odlučio sam da pozovem policiju na broj 112 i prijavim slučaj.
Sledećeg dana otišao sam do njegove kuće sa nekoliko policajaca iz lokalne stanice. Kada sam zakucao, stariji gospodin je mirno izašao. Ali kada je policija tražila da zavire unutra, malo je oklevao, a zatim polako klimnuo glavom.
Vrata su se malo otvorila… i svi smo ostali bez reči. Unutra nije bilo ničeg zastrašujućeg. Naprotiv – desetine velikih plastičnih boca bile su uredno poređane u redu, pune čiste mineralne vode.
Na svakoj boci je pažljivo pisalo: „Za komšije“, „Za osnovnu školu“, „Za zdravstveni centar PHC“, „Za obdanište Anganwadi“, „Za hram Hanumana na pijaci“…
Policija i ja smo bili dirnuti. Kada je stariji gospodin video naša lica, blago se nasmejao i rekao:
— Već sam star, ne mogu puno pomoći. Ali znam da siromašni ljudi u ovom kraju nemaju pristup čistoj vodi.
Zato naručujem toliko vode i svakodnevno molim decu iz komšiluka da je raznesu. Potrebni dobijaju pijaću vodu besplatno.
Kada sam to čuo, suze su mi navrle na oči. Ispostavilo se da se stariji gospodin sve vreme tiho bavio humanitarnim radom.
Te 14 boca vode dnevno bio je njegov način da pokaže ljubav – za siromašne, za decu koja su žedna tokom vrelih dana.
Jedan od policajaca, dirnut, upitao je:
— Radite tako dobro delo. Ali zašto nikome niste rekli, iako su mnogi to pitali?
Stariji gospodin se blago nasmejao, glas mu je drhtao:
— Ne želim privlačiti pažnju na sebe. Dokle god svi imaju čistu vodu za piće – zadovoljan sam.
Saznali smo da je bio vojnik u indijskoj vojsci. Učestvovao je u ratu i znao je cenu svakog gutljaja vode.
S godinama je počeo da svoju penziju troši na kupovinu mineralne vode i deli je ljudima u okolini.
Tog dana, i policija i ja bili smo duboko dirnuti. Slika tog 75-godišnjeg muškarca – mršavog, ali sa dobrim srcem – zauvek je ostala u mom sećanju.
Od tada nisam bio samo „dostavljač vode“. Počeo sam aktivno da mu pomažem u nošenju vode i deljenju sa ljudima.
Postepeno su mnogi stanovnici grada saznali za ovu priču i pridružili se. Mnogi su počeli da doniraju sredstva kako bi njegovo delo moglo da se nastavi.
Posle mesec dana, kada sam ponovo došao, video sam da se njegovo dvorište oživelo. Mnogo dece dolazilo je sa bocama, smejala se i bezbrižno razgovarala.
Pored njih je stajao stariji gospodin sa sedom kosom, a njegove oči su sijale od radosti.
I iznenada sam shvatio: ponekad iza nečega što izgleda čudno stoji nešto zaista dobro.
Da tada nisam počeo da sumnjam i pozovem policiju, nikada ne bismo saznali da iza tih poluotvorenih vrata stoji srce puno saosećanja.
Svaki put kada pomislim na „75-godišnjeg muškarca koji naručuje 14 boca vode dnevno“, moje srce se ispuni toplinom.
Usred svakodnevne gužve i buke, i dalje postoje ljudi koji tiho čine dobro i čine svet ljubaznijim i punim poverenja.
PREUZETO