Laura je još uvek stajala sa rukama oko prazne šolje, ne odgovarajući na Klarin ultimatum. Nije bilo potrebno. U njenoj glavi je odluka već formirana-i kada je odluka tačna, reči postaju suvišne.
Polako je popila gutljaj čaja, dajući sebi vremena da sredi svoje misli. I dalje je osećala pulsiranje u zglobu, gde se Klarina ruka snažno stisnula. Želela je da vrišti, baci šolju, izbaci sve što je progutala mesecima. Ali zadržala je dah. Bes može biti oružje, ali samo ako ga možete držati pod kontrolom.
– Nećeš ništa reći? pitala je Klara oštrim tonom. – Mislite da ako me ignorišete, da li ću prestati?
Laura je podigla pogled.
– Ne, mislim da nećeš prestati. Evo zašto … prestaću.
Clara je dvaput trepnula, ne shvatajući.
– Kako to misliš?
– Mislim, odlazim, Clara.
Tišina je ispunila kuhinju. Prvi put otkako ju je Laura poznavala, Clara nije imala spreman odgovor.
Jesi li lud? – konačno je explodirala. – A gde ćeš ići, pametnjakoviću? Napolju?
– Bilo gde, samo ne ovde.
Laura je ustala, uzela svoju šolju, mašinski je oprala i izašla iz kuhinje. Ušla je u malu spavaću sobu, koja je poslednjih meseci bila njen jedini “dželat”, i počela da pakuje odeću u putnu torbu. Nije joj trebalo mnogo-samo onoliko koliko bi mogla sama da nosi.
Dok je slagala džemper, čula je Klarine korake u hodniku.
– Uopšte ne razmišljaš! – počela je ponovo. – Znaš da Danijel neće pristati na to!
“Reći ću mu sama”, odgovorila je Laura, ne prekidajući ambalažu.
– A ako te napusti? – Clara se krivo nasmešila, ciljajući na najnežniju tačku. – Ako odabere porodicu, a ne tebe?
Laura je podigla glavu i pogledala je pravo u oči.
– Ako me napusti jer ne želim da me ponižavaju… znači, nikada me nije voleo.
Reči su pale između njih kao kamen u vodu. Clara je frknula, ali nije rekla ništa drugo.
U podne se Danijel vratio. Laura je sedela na krevetu sa gotovom torbom pored sebe. Nosila je isti džemper, ali kosa je već bila suva, a izgled je bio jasan, odlučan.
– Šta se dešava? pitao je, videvši prtljag.
Laura je duboko udahnula.
– Danijele, odlazim.
Odložio je torbu koju je imao u ruci i zaustavio se.
– Kako odlaziš? Gde? Zašto?
– Zato što više ne mogu tako da živim. Tvoja majka me je jutros sipala u kantu hladne vode. Uhvatila me je za ruku. Vređala me je. I ovo nije prvi put da me ponižava.
– Laura… – Danijel je provukao dlan kroz kosu, gledajući prema vratima, gde se videla senka Klare koja je slušala. – Mama je možda preterala, ali… …
– Ne, Danijele. To nije bilo”preterivanje”. To je bilo nasilje. I dobro znate da se ona nikada neće zaustaviti.
– Možemo razgovarati s njom, postaviti granice.…
– Nema ograničenja za nekoga ko veruje da ima pravo da vas Gazi.
Danijel je prišao bliže, pokušavajući da joj uzme ruke u svoje, ali ona je malo ustuknula.
– Ne tražim od tebe da ideš sa mnom. To je tvoj izbor. Ali više neću ostati ovde.
U njegovim očima je video neodlučnost. Nekoliko sekundi, možda deset, koje su izgledale kao večnost.
– Imaš li gde da ideš? pitao je konačno.
– Mojoj prijateljici Ani. Ima slobodnu sobu neko vreme. Onda … videćemo.
– Laura … Ja … – Danijel je ponovo pogledao u stranu vrata, a zatim u nju. – Treba mi vremena da razmislim.
Tužno se nasmešila.
– Uzmi onoliko vremena koliko želiš. Vraćam svoje vreme.
Sa torbom na ramenu, prošla je pored Klare bez reči. Žena je pokušala nešto da kaže, ali Laura joj nije dala šansu. Otvorila je vrata, izašla u jaku dnevnu svetlost i duboko udahnula hladan vazduh.
Na ulici je sve izgledalo drugačije-slobodnije, lakše. Nije znala šta je čeka, ali prvi put posle dužeg vremena osetila je da joj put pripada.
I negde duboko u sebi, znala je da ovaj odlazak nije kraj. To je početak.
PREUZETO