Ispovest Staše kojoj je sestra trpela nasilje u porodici a da to nije znala, ostaviće vas sa pitanjem – da li smo spremni da oprostimo i budemo tu jedni za druge kada je najteže?
„Zašto baš sada, Bože?“ šapnula sam sebi dok sam zurila kroz prozor, pokušavajući da ignorišem zvukove u dnevnoj sobi. Ivona je vikala na svoju najstariju ćerku, a mlađe su plakale jer nisu mogle da pronađu svoju igračku. Moj mali stan u Beogradskom naselju Mirijevo odjednom se učinio tesnim, zagušljivim od napetosti i neizgovorenih reči. Pre samo tri dana, moj život je bio uredan, tih i predvidljiv. A sada – haos.
Sve je počelo pozivom. „Staša, mogu li doći kod tebe na nekoliko dana? Ne pitaj ništa, molim te.“ Glas moje sestre je bio slomljen, ali odlučan. Nisam imala srca da je odbijem. Ivona i ja nismo razgovarale mesecima, još od one svađe oko nasledstva posle očeve smrti. Ali krv nije voda – ili sam bar tako mislila.
Prva noć je bila najgora. Deca su plakala, Ivona je ćutala, a ja sam sedela u kuhinji sa glavom u rukama. „Bože, daj mi snage“, ponavljala sam sebi kao mantru. Sećanja su se vratila – naše detinjstvo u Valjevu, miris bakinog hleba, smeh u dvorištu. Gde je nestala ta bliskost? Kada smo postali stranci?
Ujutro sam napravila kafu i pokušala da započnem razgovor. „Ivona, želiš li da pričamo o tome šta se desilo?“ Pogledala me je umorno, oči su joj bile crvene od plača. „Ne mogu sada, Staša. Samo… treba mi malo mira.“ Osećala sam kako mi bes raste – uvek ista priča, uvek ona koja beži od problema.
Dani su sporo prolazili. Deca su se svađala oko sitnica, Ivona je bila odsutna, a ja sam osećala kako mi ponestaje dah. Uveče bih se povlačila u svoju sobu i molila se. „Bože, pokaži mi put. Daj mi mudrosti da se ne slomim.“ Ponekad bih plakala, ponekad bih samo ćutala u mraku.
Jedne večeri, dok sam slagala veš, čula sam Ivonu kako razgovara sa nekim na mobilnom telefonu. „Ne mogu više ovo… Udario me je ponovo… Deca su uplašena…“ Srce mi je stalo. Nisam znala da je situacija toliko ozbiljna. Tiho sam ušla u dnevnu sobu. „Ivona, šta se dešava?“
Pogledala me je kao ranjenu životinju. „Staša… Mesecima me tuče. Nisam imala kome da se obratim.“ Suze su joj se slivale niz lice. Osećala sam kako mi se svet ruši pod nogama – bes na muža, krivica što ništa ne primećujem, strah za decu.
Te noći nisam spavala. Molila sam se više nego ikad pre. „Bože, pomozi nam. Daj mi snage da budem tu za nju.“ Ujutru sam pozvala svoju prijateljicu Anju, koja radi u centru za socijalni rad. Dogovorile smo se za sastanak.
Ivona nije želela da ide. „Ne želim da deca misle da im je otac čudovište.“ Pokušala sam da joj objasnim: „Već sve osećaju. Moraš da ih zaštitiš.“ Svađale smo se satima. Na kraju je pristala – ali samo ako pođem sa njom.
Anja nas je u centru dočekala sa toplim osmehom. „Nisi sama, Ivona“, rekla je tiho. Gledala sam kako moja sestra pokazuje slabost – i snagu – prvi put posle dugo vremena.
Sledeća nedelja je bila kao vožnja rolerkosterom. Deca su išla kod školskog psihologa, Ivona je razgovarala sa advokatom, a ja sam pokušavala da držim kuću i posao pod kontrolom. Ponekad sam mislila da ludim – ali svaki put kada bih kleknula i pomolila se, osećala sam mir.
Jedne večeri Ivona mi je prišla dok sam prala sudove. „Staša… Hvala ti što si bila tu za mene. Znam da nisam bila dobra sestra.“ Pogledala sam je i zagrlila je prvi put posle mnogo godina. „Svi grešimo, Ivona. Ali Bog nam uvek daje drugu šansu.“
Posle mesec dana, Ivona i deca su pronašli mesto u centru. Moj stan je ponovo bio tih – ali ovog puta u meni nije bilo praznine. Osećala sam se zahvalno što sam mogla da pomognem.
Ponekad se pitam: koliko nas ćuti o svojim ranama iz straha od osude? Koliko nas zaboravlja da nismo sami – ni pred ljudima ni pred Bogom? Možda je upravo zato potrebno da se češće pitamo: da li smo spremni da oprostimo i budemo tu jedni za druge kada je najteže?
STIL