Marija je osetila kako joj obrazi gore i srce joj se steže. Smeh, podignuti telefoni, pogledi kupaca-sve se pomešalo u Gorkoj vrtoglavici. Želela je da sve to ostavi, izađe iz prodavnice i više se nikada ne vrati. Ali nešto o njoj, neki tvrdoglavi ponos, držalo ju je na toj plastičnoj stolici, drhtavih ruku na tastaturi kase.
– Pa, da li ćemo tako stajati do sutra?! – uzviknuo je uznemireni čovek iz reda, tapkajući nogom o pod.
Marija je pokušala da ponovo pokrene kasu, ali bezuspešno. I odjednom je progovorio miran, ali odlučan glas starijeg muškarca:
– Ćuti! rekao je, držeći platnenu vreću u ruci. – Nije kriva ova dama. Ako ste u žurbi, idite na drugu blagajnu.
Kroz red je prošao gunđanje. Bilo je nešto snažno u njegovom tonu. Telefoni su se polako spuštali, smeh je utihnuo.
– Baš tako! – dodala je neka žena. – Ovde hodam dugi niz godina, a samo nas Marija uvek pozdravlja i smeši, čak i kad je umorna. A ti, dušo, šta radiš? Samo se smeješ i snimaš!
Angelica, koja je započela sve, pocrvenela je, ali je okrenula glavu sa lažnim samopouzdanjem.
Marija je ugrizla usnu. Nije očekivala takvu zaštitu. Polako je ustala sa stolice, osećajući kako joj kolena drhte i rekla tiho, ali čvrsto:
– Žao mi je zbog kašnjenja. Pozvaću servisera.
U tom trenutku se pojavio menadžer. Visok, sa telefonom u ruci, hladno je zurio u scenu.
– Šta se ovde dešava? – pitao je oštro.
– Kasa je opet visila, šefe! odgovorila je Angelica sa lažnim osmehom. – Ovo nije prvi put.…
Ali kupci su odmah protestovali:
– Lažeš! – viknuo je neko. – Uvek radi kada podržava Marija!
– Vi, nove devojke, stalno pravite glupe šale! – dodao je neko drugi.
Menadžer je zamrznuo. Nije očekivao da će ljudi stati na stranu blagajnice.
– Gospodine, i sama sam videla kako se njen novac više puta isključuje iz komunikacije! rekla je stara dama. – Dolazim ovde svaki dan!
Istina je već visila u vazduhu, svetla kao sunce.
Angelica i njene prijateljice počele su da se zbunjuju u prevodima. Ali niko im nije verovao.
Marija je sa suzama želela nešto da kaže, ali upravnik je podigao ruku.
– Dosta. – Okrenuo se mladima. – Od sutra ne radite ovde.
Mrmljanje je išlo redom. Nekoliko ljudi je počelo pljeskati. Angelica je istrčala zalupivši vratima, a ostali iza nje.
Marija je ostala nepokretna, ruku na stolu, nesposobna da veruje u ono što se dogodilo.
— A vi, gospođo Marija – rekao je upravnik, trudeći se da sada govorite mekše-ostaćete. I od Ovog meseca dobijate povišicu. Zaslužili ste.
Pogledala ga je bez reči. Unutra se nešto topilo u njoj. Godine poniženja, tišine, strpljenja… i odjednom su joj obični ljudi, klijenti, vratili pravdu u koju više nije verovala.
Uveče kod kuće, Marija je uključila telefon. Njena ćerka Joanna zvala je video.
– Mama, videla sam šta se dogodilo! rekla je zamišljeno. – O tome govori ceo internet. Jedan klijent je snimio, ali ne i trenutak kada su vas ismevali… tek kad su vas ljudi branili. Postala si poznata!
Marija je ostala bez reči.
– Slavna ličnost? Ja?
– Da, mama! Svi vas zovu “blagajnik dostojanstveno “” dobili ste hiljade poruka podrške.
Marijine oči bile su ispunjene suzama. Nikada ne bi pomislila da će joj isti telefonski pozivi koji su je ponizili doneti pravdu.
U danima koji su usledili, stranci bi dolazili u supermarket da joj se zahvale. Donosili su cveće i govorili:”Ne odustajte.”Menadžer, uplašen interesovanjem, ponudio joj je kraće vreme rada i bolje uslove.
Ali pravo iznenađenje stiglo je nedelju dana kasnije. Marija je dobila zvanično pismo: predlog da radi u Gradskoj kući, u odeljenju za usluge stanovnicima. Ispostavilo se da je jedan od klijenata bio službenik i divio se njenom strpljenju i dostojanstvu.
Marija je pismo pročitala dva puta. Bilo je gotovo neverovatno.
– U mojim godinama? šapnula je.
Ali u njenim očima se pojavio novi sjaj.
Jednog jutra, dok se pripremala za novi posao, Joanna je rekla telefonom:
Vidiš, mama? Život može biti nepravedan godinama … ali ponekad, u jednom danu, sve se menja.
Marija se nasmešila. Ona više nije bila samo umorna blagajnica koja je odbrojavala dane do penzionisanja. Bila je žena koja je nakon svog života strpljenja konačno dobila priznanje — upravo kada je to najmanje očekivala.
I duboko u sebi znala je da je taj trenutak javnog poniženja, zahvaljujući čudu ljudske solidarnosti, početak novog života.
PREUZETO