«Ponekad je prašina koju brišeš ista ona prašina koju moraš gutati da preživiš. A ćutanje postaje jedino nasledstvo koje ostavljaš nevidljivoj bebi.»
Zovem se Lucia. Ovo je priča o tome kako sam godinama prala podove u kancelariji muškarca koji nije ni slutio da njegova najveća greška ima ime, lice i sopstvenu sudbinu.
Imala sam sedamnaest godina kad sam saznala da sam trudna. Bio je to moj poslednji razred srednje škole u Enugu. Sve o čemu sam sanjala bilo je da završim školu i izgradim bolji život. On se zvao Nonso Okoye. Moj klasić – duhovit, elokventan, sin bogate porodice. Ja – ćerka obućara i prodavačice banana – jedva sam se usuđivala da mu pogledam u oči.
Tog dana kad sam rekla da očekujem dete, ućutao je.
– Jesi li sigurna? – pitao je drhtavim glasom.
– Nisam bila ni sa kim drugim, Nonso. To je tvoje dete.
Nikad mi se više nije javio. Nekoliko dana kasnije saznala sam da su ga roditelji poslali na studije u Veliku Britaniju.
Jednog jutra mama je pronašla pismo od lekara u mojoj torbi.
– Hoćeš li nas osramotiti? Pronađi oca! – vikala je.
– Mama, nemam više gde da idem…
– Onda idi. Grešnicima ovde nema mesta.
Ostala sam sama – sa rastućim stomakom i strahom koji me je pritiskao iznutra. Spavala sam u nedovršenim kućama, prala tuđu odeću, prodavala pomorandže na pijaci, samo da preživim.
Kad je došlo vreme za porođaj, dogodilo se to pod mangovim drvetom, pored šatora babice Doni Estele.
– Drži se, devojko, gotovo je – govorila je brišući znoj sa mog čela.
Dete je došlo na svet tiho, a moje pesnice su bile stisnute od uzbuđenja i nade.
– Kako ćeš ga nazvati?
– Chidera – šapnula sam. – Jer ono što je Bog zapisao, niko ne može izbrisati.
Život je postao borba. Delili smo sa Chiderom tuđe dušeke, hladne noći i skromne obroke. Kad je imao šest godina, pitao je:
– Mama, gde je tata?
– Otišao je daleko, sine. Jednog dana će se vratiti.
– A zašto ne zove?
– Verovatno se izgubio.
Nikad se nije vratio.
Kada je Chidera imao devet godina, teško se razboleo. Lekari su preporučili lečenje u gradu, ali bilo je skupo. Radila sam još više, molila komšije za pomoć, prodala sve što sam mogla – samo da ozdravi. Duže vreme je bio pod brigom lekara, ali se nikada nije potpuno oporavio. Njegov život je prerano završio, ostavljajući prazninu u mom srcu i sećanje na njegov lep osmeh.
Prošlo je pet godina. Preselila sam se u Lagos u potrazi za novom prilikom. Zaposlila sam se kao čistačica u firmi na Viktorija Ajlandu.
– Uniforma braon, noćni rad. Ne razgovarajte sa upravom. Samo čistite – rekla je upravnica.
Na sedmom spratu bio je kancelarijski prostor sa zlatnim kvakama i debelim tepihom. Na tabli: „Gospodin Nonso Okoye, generalni direktor”.
– Nemoguće… – šapnula sam, stežući mop jače.
Promenio se – viši, snažnijeg stasa, u skupom odelu, sa uvoznim parfemima. Ali pogled mu je bio isti – oštar, uzdignut, kao da mu ceo svet nešto duguje.
Čistila sam njegovu kancelariju svake noći: slagala dokumenta, polirala stakleni sto, iznosila smeće. Nije me prepoznao.
Jednom je moj ID pao na pod.
– Tvoje ime mi nešto govori – rekao je gledajući me. – Da li si ikada radila u Enugu?
– Ne, gospodine – tiho sam odgovorila.
Nije dalje kopao po temi i vratio se laptopu kao da me nema.
Te iste noći čula sam njegov smeh u konferencijskoj sali:
– Nekada sam u školi izlazio sa jednom devojkom. Rekla je da je trudna sa mnom. Ali znate kakve su siromašne devojke – sve smisle…
Svi su se nasmejali.
Ispustila sam mop, otrčala u toalet i dugo se nisam smirila.
Te noći sam drhtavom rukom napisala pismo:
„Možda me se ne sećaš, ali ja sam na tebe mislila svake noći, gledajući kako naš sin bori se za život. Nikad se nisi vratio. Ali svakog dana sam čistila za tobom – u životu i na podu tvoje kancelarije.”
Pismo sam stavila ispod njegove šolje.
Dve nedelje kasnije došla mi je žena u belom, elegantna, sa nežnim crtama lica sličnim Nonsoovim.
– Da li ste vi Lucia?
– Da.
– Ja sam Nonsoova starija sestra. Plakao je kad je pročitao tvoje pismo. Nije znao. Roditelji su to skrivali. Mislio je da si abortirala.
– Ne. Chidera je živeo devet godina. I uvek je čekao oca.
Obrisala je suze.
– Bio je na groblju. Našao je grob. Želi da se sastane. Ne da se izvinjava – nego da iskupi greh.
Sastali smo se pod istim mangovim drvetom. Nonso je došao tiho, s pognutim ramenima.
– Lucia…
– Ne govori ništa.
Pao je na kolena pored groba i dugo ćutao, stišćući zemlju u rukama.
– Izvini, sine. Nikad nisi bio greška.
Posadili smo pored groba malo drvo.
– Kako bi želela da on postane? – pitao je.
– Dobro čovek. Onakav kakav još možeš biti.
Od tada se promenio. Otvorio je školu za devojke koje su izbačene zbog trudnoće. Nazvao ju je „Chiderin Dom”.
– Nijedna devojka ne bi trebalo da prođe kroz ono što si ti prošla – rekao je, pozivajući me unutra.
Zgrada je bila skromna, ali puna smeha. Na zidu je bio fresk majke koja diže dete prema nebu.
Svaki mesec mi šalje finansijsku pomoć. Nikada nisam tražila.
– To nije milostinja, Lucija. To je pravda.
Još uvek živim skromno, ali spavam mirno. Ispričala sam svoju priču – i bila sam saslušana.
Kad šetam školskim dvorištem i vidim devojke na časovima, jedna sa dugim pletenicama priđe:
– Da li ste vi majka Chidere?
– Da. Zašto pitaš?
– Želim da budem kao ti: jaka, čak i kad je teško.
Zagrlila sam je.
– Već si jaka. Samo moraš da poveruješ u to.
Ponekad Nonso pozove da pita za školu. Postao je manje pričljiv, a više sluša.
– Hvala ti, Lucija – kaže. – Što si mi dala drugu šansu da budem otac. Čak i ako je to za tuđu decu.
U glavnoj sali visi tabla:
„Chiderin Dom. Da nijedna majka ne čisti samoću, i nijedno dete ne bude nevidljivo.”
Ne znam da li mogu potpuno da oprostim. Ali tišina više nije moja.
A sada, dok metem školsko dvorište, držim glavu visoko.
Jer prašinu koju gutamo možemo pretvoriti u seme.
A iz tih semenki rastu stabla koja pružaju hlad drugima.
preuzeto