Te reči su me pogodile kao šamar koji nisam očekivao. Moja sopstvena ćerka, devojčica koju sam nekada kretala, sada je viša nego što sam se sećala, oči su joj bile hladne i odlučne.
“Ovde više nema mesta za vas. Moraš da odeš.”
Mislio sam da sam čuo. Čekao sam smeh, osmeh, ono što bi rekla da se našalila. Ali nije. I otišao sam. Nisam rekao ni reč. Ne zato što nisam imao šta da kažem, već zato što da jesam, ne bih mogao da odolim nervnom slomu.
Nikada nisam mislio da ću biti beskućnik sa 64 godine, posebno zbog toga kome sam dao sve. Većinu svog života bio sam samohrani otac. Moja supruga je umrla kada je naša ćerka lila imala samo sedam godina. Odgajala sam je uprkos ohrabrenim kolenima, školskim plesovima, slomljenim srcima i odlasku na fakultet. Radio sam dva posla — u lokalnoj fabrici i na popravci kućnih aparata vikendom. Preskočila sam san, obroke i mnogo godina svog života, tako da nikada nije osetila odsustvo majke.Lični dnevnici tuge
I dugo sam verovao da nije.
Kada je Laila diplomirala na fakultetu i zaposlila se u tehničkom odeljenju, predložila mi je da se preselim kod nje u grad. Oklevao sam. Grad nije bio za mene — previše bučan, prebrz, previše bezličan. Ali ona je insistirala. “Tata, pusti me da se brinem o tebi jednom”, rekla je. I to mi je bilo dovoljno.
U početku je sve bilo u redu. Njen stan je bio mali, ali čist. Bila je zauzeta na poslu, ali zajedno smo večerali. Smejali smo se. Sećali smo se prošlosti. Ali stvari su se počele menjati nakon što je upoznala Alexa.
Alex je u početku bio ljubazan, čak i previše. Donosio je cveće, čistio posle večere, zvao me “Gospodine”. Ali osetio sam njegovu nespretnost. Nije mu se svidelo što sam uvek bio tu. Želeo je da ona bude samo s njim. I ubrzo je i ona to želela.
Pokušao sam da se povučem. Hodao sam dugo. Provodio sam sate u parku. Čak sam počeo da volontiram u biblioteci samo da bih im dao vremena nasamo. Ipak, napetost je rasla. Čuo sam ih kako šapuću noću. Video sam kakve su poglede razmenjivali kad sam ušao u sobu.
A onda je došao taj dan. Već sam se spremao za svoju uobičajenu jutarnju šetnju kada me je lila zamolila da sednem. Ruke su joj drhtale. U početku nije mogla da me pogleda u oči, ali kada je pogledala, reči su preplavile tok poput otrova.
“Ovde više nema mesta za vas. Morate otići.”
Pogledao sam je, očekujući da vidim žaljenje. Nije ga bilo. Čak i kada sam mirno spakovao svoju jedinu torbu za teretanu i otišao bez pitanja gde da idem.
Na mom računu je bilo 387 dolara. To je to. Još nije bilo penzije, ni penzioni plan. Prvu noć sam proveo na železničkoj stanici. Betonska klupa je bila kruta, a hladnoća se probijala do kostiju. Ali najstrašnije nije bilo u fizičkom smislu.
Bila je to tišina u mojoj glavi, gde je njen glas nekada zvučao.
Do jutra sam shvatio da moram da napravim izbor: ili da se rastvorim u gomili zaboravljenih muškaraca ili da učinim nešto sa onim malo što sam imao. Nešto što će dokazati da još uvek mislim. Da mi je još uvek ostalo nešto što bih mogao da dam.
I tako, potrošio sam svoj poslednji novac — ne na hranu, ne na sobu, već na nešto sasvim drugo. Na nešto što bi apsolutno omamilo sve koji su se razočarali u mene.…
Niko nije razumeo zašto sam to uradio.
Samo ne osoba koja mi je prodala slomljena kolica.
Ni mlada žena na pijaci koja se nasmejala kada sam pitao mogu li iznajmiti pet kvadratnih metara trotoara.
Ni čovek u ogledalu koji bulji u mene zbog ispucalog prozorskog stakla.
Ali svejedno sam to učinio, jer je ponekad dno samo čvrsto tlo na kojem se može graditi.
Kolica sa hranom koštala su me 320 dolara. Bila je zarđala na ivicama, jedna noga kraća od ostalih, a kišobranu je nedostajalo pola tkanine. Ali za mene je bila zlatna.
Za poslednji novac kupio sam nešto od proizvoda: brašno, puter, šećer, jaja. Nisam bio baš dobar u finoj kuhinji, ali sam se snašao u palačinkama. Moja mama me je naučila da ih pravim kada sam imala deset godina i kuvala sam ih za Lilu skoro svake nedelje kao dete. Nazvala ih je “sunčanim krugovima”.Imenski dnevnici tuge
Evo šta sam napisao na komadu kartona:
“Solarni krugovi – po 2 dolara svaki. Prvi krug je besplatan ako ste ljubazni.”
Zaustavio sam se na uglu, pored prigradske stanice. Prvog dana sam ispekao osam palačinki. Prodala je tri. Dala sam dva. Ostatak sam pojeo. Te noći sam spavala iza kolica.
Četvrtog dana sam imao mali red.
Ljudi su se zaustavljali ne samo da bi jeli, već i da bi razgovarali. Sećala sam se imena, pitala za decu, pustila suve šale. Shvatio sam da se ljubaznost, kada se daje besplatno, vraća na miran, ali moćan način.
Čovek po imenu Thomas, vlasnik štamparije dalje niz ulicu, napravio je pravi znak za mene. Srednjoškolac po imenu Ezra pomogao mi je da imam Instagram nalog. Starija žena po imenu Bernice donosila mi je kutiju limuna svakog petka i rekla da je podsećam na njenog pokojnog muža.
I tako su “solarni krugovi” postali nešto stvarno.
Dva meseca kasnije, zaradio sam dovoljno da iznajmim sobu iznad perionice. Bilo je malo-samo krevet, električni šporet i prozor — ali to je bilo moje. Izgubio sam ćerku, ali našao sam zajednicu. I postepeno, komad po komad, počeo sam da se ponovo sastavljam.Knjige za decu koje govore o tuzi.
A onda se jednog dana pojavila lila.
Upravo sam sipao testo kad sam podigao pogled i video da stoji na kraju reda. Izgledala je neprikladno u previše strogom odelu za ustanovu koja je mirisala na prženo testo i sirup. Nije izgovorila ni reč dok joj nije došao red.
“Čula sam”, tiho je rekla. “Ljudi pričaju o tebi.”
Nisam odgovorio. Samo sam joj pružio palačinku.
Zagrizla je zalogaj i suze su joj se pojavile na očima. “Još uvek ih pripremate na stari način”, šapnula je.
Nisam ništa rekao. Nije bilo potrebno. Znala je šta radi. Tišina između nas nije bila prazna-bila je puna svega što niko od nas još nije mogao reći.
Nakon pauze, rekla je: “pogrešila sam, tata. Uvek je bilo mesta za tebe. Samo… nisam znao kako da podelim svoje.
Pogledala sam je, sada je starija, ali još uvek ona devojka koja mi se nekada držala za nogu kad sam je ispustila u vrtiću. I shvatila sam da oprostiti ne znači zaboraviti bol. To znači da se odlučite za nešto bolje bez obzira na sve.
“Sada imam slobodan prostor”, rekao sam, pokazujući na klupu pored kolica. “Ako želite, možete da sednete.”
Tako je i uradila. I pojeli smo palačinku kao i obično — po jedan komad.
preuzeto