Hajrudin Begić, heroj iz Kladnja iz Bosne, stao bez noge, ali nikada bez hrabrosti i dobrote – spasio i bebu iz reke
Hajrudin Begić, 73-godišnjak iz sela Ravne kod Kladnja, iza sebe ima više od pola veka radnog staža i život pun izazova, patnje, ali i neverovatne hrabrosti i humanosti. Kada je otišao u penziju, imao je 61 godinu života i čak 51 godinu radnog staža – od čega je veliki deo proveo u teškim, često opasnim uslovima, neretko rizikujući sopstveni život kako bi pomogao drugima.
„Sve sam bio, samo ne direktor“
„U svojoj firmi nema posla koji nisam radio“, govori Hajrudin sa osmehom koji skriva duboke ožiljke života.
„Bio sam sve – fizički radnik, majstor, rukovodilac ekipe… Sve, osim direktora. Čak i kad sam ostao bez noge, nisam prestao da radim.“
Gubitak noge nije ga zaustavio, niti mu slomio duh. Naprotiv, i dalje je nastavio da doprinosi zajednici, pokazujući šta znači biti istinski borac.
Gubitak noge u pokušaju da spasi druge
Tokom ratnih godina, Hajrudin je bio komandir čete zadužene za uklanjanje mina. U jednoj takvoj opasnoj akciji, desila se tragedija.
„Bio sam sa kolegom, uklanjali smo mine kada je jedna eksplodirala. U trenutku sam ostao bez noge“, priča Hajrudin, prisećajući se tog teškog trenutka s neverovatnim mirom.
Ali ni tada nije pao u očaj. U trenucima koje bi mnogi opisali kao beznadežne, Hajrudin je pokazao neverovatnu snagu volje. Skinuo je svoj opasač i zavezao nogu kako bi zaustavio krvarenje. Na mesto gde mu je do tada bila noga stavio je kapu. Zatim je pešačio više od tri kilometra do sigurnosti. „Nisam se plašio da neću preživeti“, kaže tiho, s pogledom u daljinu. „Znao sam da moram da izdržim.“
Heroj koji je spasio život bačene bebe
Ipak, ono po čemu ga mnogi pamte nije samo njegova ratna hrabrost, već i čin koji ga svrstava među istinske heroje humanosti. Tokom ratnih godina, u vremenu kada su nestašice, siromaštvo i patnja pritiskali svakog čoveka, Hajrudin se suočio s jednom od najpotresnijih scena u svom životu.
„Žena ispred mene nosila je dete, devojčicu od svega pet meseci. Uz to je nosila i kilogram soli – tada je so bila luksuz, platila ju je 25 evra. Bila je iscrpljena, iscrpljenija od gladi i rata. U jednom trenutku pokušala je da baci bebu u reku jer, kako je rekla, nije imala snage da je nosi dalje.“
U tom strašnom trenutku, Hajrudin je reagovao bez razmišljanja. Uspeo je da spasi dete iz vode,devojčicu je predao ženi po imenu Paša – dobroj duši koja nije mogla da ima svoju decu. Devojčica je tako pronašla ljubav i dom.
Ali sudbina se opet poigrala. Kada je dete napunilo šest godina, biološki roditelji su došli i – bez ikakve najave ili pravnog postupka – uzeli je iz Pašinog dvorišta, kao da godina ljubavi i brige nije ni bilo. O tome Hajrudin danas govori s tugom, ali i s ponosom – zna da je toj devojčici dao šansu za život.
Snaga, ponos i zahvalnost
Iako je u penziji već jedanaest godina, Hajrudin i dalje zrači energijom i životnom mudrošću. Radio je sa beneficiranim stažom, ali ni danas ne miruje – i dalje je aktivan, pomaže komšijama, učestvuje u lokalnim inicijativama i ostavlja trag dobrote gde god da se pojavi.
Na pitanje da li mu je ikada bilo žao što je ostao bez noge, odgovara: „Nikad nisam zažalio. Da nije stradala noga, možda bi stradao moj život. Zahvalan sam što sam živ, što mi je glava ostala na ramenima.“
STIL