Moj otac je bio moj heroj, a onda je kad sam imala sedam godina nestao: Ono što sam godinama kasnije pročitala u novinama otkrilo je sramotnu istinu o njemu

Odrastajući šezdesetih godina prošlog veka, Džoan Brigs je znala da njen otac, Majkl, nije kao drugi očevi. Nekada naučnik NASA-e, sada veliki direktor istraživanja u farmaceutskoj kompaniji, zabavljao bi nju i njenog brata izvanrednim trenucima iz svog radnog života.

Ali kada je Džoan imala sedam godina, njen otac je naglo napustio porodicu. Bio je oženjen njenom majkom, krojačicom Marion, 13 godina kada je odlučio da napusti Britaniju i svoj posao u farmaceutskoj kompaniji Šering i započne novi život u Africi sa koleginicom.

„Od tog trenutka, govorila sam sebi da moj otac nije zaista otišao – on je samo negde drugde. Bio je neverovatno važan i dobro poznat, moćan mislilac koji je morao biti negde drugde da bi to radio“, kaže Džoan koja sada ima 61 godinu, ali sa svojim kestenjastim loknama i nestašnim osmehom, lako je zamisliti je kao dete, zaslepljeno očevim likom većim od života.

Ona ga opisuje kao otmenu figuru, uvek obučenu u blejzer i ispeglane pantalone, sa avijatorskim naočarama za sunce koje su isticale njegov enigmatični izgled. „Na jednoj od ovih slika izgledam kao devojčica koja se drži za ruke sa operativcem iz MI5, nakon što mu je dodeljena žena i dete kao deo složenog plana da se sakrije njegov identitet.“ Sličnost se pokazala tačnijom nego što je ona mislila.

Iluziju oca koji nije bio sasvim stvaran samo je pojačala činjenica da bi ga, nakon što bi otišao, viđali samo površno.

„Dolazio bi u Evropu jednom godišnje kako bi otišao u Svetsku zdravstvenu organizaciju u Ženevi. Odveo bi nas u London, u odeljenje za igračke u Harodsu, gde bih kupovala plišane igračke. Jeli bismo u otmenim restoranima i mogla sam da naručim šta god želim“, seća se Džoan.

„Nakon što bi se prejela koktelom od škampa i krem karamelom za svaki obrok, nije bilo neko čudo što su se ove posete uvek završavale tako što bih povraćala. Jedete šta želite 24 sata, a onda ništa 364 dana, to je bilo neverovatno ometajuće. Posle nekog vremena, kada sam imala 11 godina, odbila sam da idem.“

Godine 1976, kada je Džoan imala 13 godina, Brigs je imenovan za profesora ljudske biologije na novootvorenom Univerzitetu Dikin u Australiji. Otišla je u posetu na nekoliko letnjih raspusta, ali ga nije čula sve dok nije napunila 22 godine. „Iz razloga koji nisu bili jasni, napustio je posao u Australiji i preselio se u Španiju.“

Onda je jednog dana 1986. godine dobila je poruku u kojoj je pisalo da se vratio u Veliku Britaniju i da želi da je upozori. Rekao joj je da ga je novinar Sandej tajmsa intervjuisao za priču o njegovim aktivnostima, ali je potencijalni skandal opisao kao „nesporazum, gomilu laži“, vođen ljubomorom i konkurencijom akademskog života.

Sa ironičnim osmehom, Džoan se seća jutra dva dana kasnije kada se suočila sa fotografijom svog oca na naslovnim stranama ne samo Sandej tajmsa već i News of the World-a. Svuda je bio isti naslov „Lažni naučnik je razotkriven“. „Ne sećam se nikakve emocije, iako mi je srce lupalo dok sam to čitala“, kaže ona. „U detinjstvu sam naučila da se povučem od jakih osećanja prema ovom nepredvidivom roditelju, da se sklonim i posmatram.“

Izveštaj Brajana Dira u Sandej tajmsu otkrio je da je Brigs lažirao istraživanje koje je procenjivalo moguće rizike od srčanih i arterijskih bolesti kod žena nakon duže upotrebe kontraceptivnih pilula. Dir je rekao da se ovo istraživanje „u velikoj meri oslanjalo u reklamama farmaceutskih kompanija kako bi se promovisala tvrdnja o bezbednosti pilule“.

Brigs je, dodao je, „priznao ozbiljne obmane u svom istraživanju“, koje su uglavnom finansirale dve farmaceutske kompanije, Šering iz Zapadne Nemačke, za koju je Brigs nekada radio, i Vajet iz Sjedinjenih Država. Šering i Vajet su negirali da su znali za prevaru i rekli da više neće koristiti Brigsovo istraživanje. Drugi stručnjaci su istakli da medicinski saveti o bezbednosti pilule nisu zasnovani isključivo na Brigsovom istraživanju, već na nizu radova koji su došli do sličnih zaključaka.

Dva meseca kasnije, Džoan je dobila poziv u kojem je obaveštena da joj je otac upravo preminuo u Španiji, nedelju dana nakon što je hospitalizovan sa delirijumom. „Sahranjen je odmah, prema lokalnom običaju. Njegova žena je bila jedina ožalošćena osoba na njegovoj sahrani, a uzrok njegove smrti nije zabeležen.“

S obzirom na istoriju obmana njenog oca, ona nije mogla a da se ne zapita: Da li bi on možda mogao biti još uvek živ? 

„Sećam se da je jedan novinar kontaktirao mog brata i mene čim je vest objavljena, sa teorijom zavere da se on ili krije ili je ubijen. Ovo nikada nije dospelo u novine, ali meni je ostalo u sećanju. U kombinaciji sa neočekivanom i čudnom prirodom onoga što se dogodilo, od Sandej tajmsa u septembru do njegove očigledne iznenadne smrti u novembru, činilo se da je celoj stvari potrebno još jedno objašnjenje. Mislim da smo oboje neko vreme mislili da možda nije mrtav ili da je nastradao u vezi sa skandalom. Ali ovih dana gotovo nikada ne razmišljam o mogućnosti, koliko god mala bila, da moj otac uopšte nije umro.“

Moglo bi se razumno pretpostaviti da je to kraj priče. I, tokom narednih 34 godine, Džoan je nastavila sa svojim životom, dobila sina i postala advokat. Ali ovo je bilo daleko od poslednjeg poglavlja. „Kada smo svi bili u izolaciji 2020. godine i tražili stvari da ispunimo svoje vreme, čitala sam Kamberlidžov izveštaj“, seća se ona. Zvanično poznat kao Nezavisni pregled bezbednosti lekova i medicinskih uređaja, ovaj izveštaj je ispitivao kako je Nacionalna zdravstvena služba (NHS) reagovala na zabrinutost žena u vezi sa brojnim medicinskim tretmanima.

Sada uključena u pravnu stranu pritvora i otpusta psihijatrijskih pacijenata, Džoan je počela da čita dokument za svoj posao. „Moje interesovanje je bio natrijum valproat, stabilizator raspoloženja uključen u pregled. Ali onda sam pročitala o ovom drugom leku, Primodosu, testu za trudnoću na bazi hormona.

„Nikada nisam ni čula za Primodos, ali se stalno pojavljivao“, kaže Džoan, „i na moje zaprepašćenje, tako se pojavljivalo i ime mog oca.“

Godine 2014, otkrila je da je Jasmin Kureši, poslanica za Bolton Saut i Vokden, pomenula Brigsa u debati u Donjem domu parlamenta o Primodosu, koji je izmislio njegov bivši poslodavac Šering.

Zatim je naišla na rad iz časopisa „Nature“ iz 1992. godine, „Reflections of a Whistle-blower“ (Razmišljanja uzbunjivača), autora Džima Rositera, koji je bio na čelu etičkog odbora na Univerzitetu Dikin, a citiran je u Dirovom članku u „Sunday Times“. „Rositer je bio ljut zbog načina na koji se institucija ophodila prema njemu. Optužio je mog oca da je nasilan i neprijatan – i, dok je već kod toga, navodi da ne veruje da je moj otac imao doktorat sa Kornela. Sugeriše da je to izmislio, a verovatno i prestižnu nagradu za doktorat nauka sa Univerziteta Novog Zelanda.“

Džoan je bila zaintrigirana. Crvene i plave teze bile su na polici u radnoj sobi njenog brata. „Pomislila sam: ‘Ovo se lako može dokazati.’“ Kontaktirala je Univerzitet Kornel, koji je zaista imao publikaciju „Majkl H. Brigs, 1959“ u svojoj biblioteci. „Ali nekako sam osetila da ne može samo na tome da ostane. Kontaktirala sam bibliotekara i zatražila neke snimke ekrana njenih stranica. Pretpostavljam da sam kao advokat navikla da dokazujem stvari.“

Slike su bile izdanja veoma sličnog onog u Velikoj Britaniji. Gotovo istog, ali ne baš. Bibliotečka verzija, prava, uopšte nije doktorska disertacija – označena je kao magistarska disertacija, ona koju biste napisali na kraju jednogodišnjeg kursa. I sadrži izveštaj njenog oca o tome kako je došao na Kornel na godinu dana da studira za pomenuti magistar. On je izmislio doktorat.

Od ovog trenutka, sve je počelo da se raspliće. Dalja istraživanja su otkrila da je i nagrada za doktorat nauka bila mutna. Dva istaknuta naučnika su odbila Brigsovu prijavu – ali, bilo zbog administrativnog propusta ili nekoga ko je delovao na proračunatiji način, nekako je ipak uspelo. S obzirom da se sve ovo dogodilo početkom 60-ih, istina verovatno nikada neće izaći na videlo.

U tom trenutku, Džoan je počela da priča svojim prijateljima o svemu što je otkrila. „Rekla sam im: ‘Znate sve one stvari koje sam vam pričala o svom tati, neverovatnom naučniku? Ispostavilo se da je on sve izmislio.’ Mnogi od njih su rekli da bi trebalo da napišem knjigu. Kada sam imala oko 8.000 reči, odlučila sam da se prijavim za nagradu Bridport Memoar.“ Godine 2022. proglašena je pobednikom.

Sada objavljena, knjiga „Naučnik koji nije bio tu“ dokumentuje izvanrednu karijeru njenog oca kao lažova i maštača, ali i istražuje uticaj koji su njegovi postupci imali na njegovu porodicu. „Pisanje knjige mi je dalo mnogo bolje razumevanje mog oca kao osobe nego da nisam saznala sve te stvari o njemu. Ostao bi izmišljena figura. Ranije sam ga videla kao nekoga ko se stalno penje od posla do posla, od prilike do prilike. Sada to vidim kao karijeru ponovljenog leta, njegovog naglog udaljavanja od situacija u kojima bi mogao biti ugrožen.“

Brigs je zaista radio za NASA-u, sa sedištem u Kalifornijskom tehnološkom institutu. Ali Džoan veruje da dužina njegovog boravka tamo 1962. godine krije najveću misteriju od svih. „Bio je tamo samo godinu dana, verovatno i manje. Mislim da je nešto moralo poći po zlu jer je to bio njegov posao iz mašte, radio je na sondama za Mars. Verovatno su ga razotkrili.“

Godine 1963, neposredno pre nego što se Džoan rodila, Brigs je napustio NASA-u i vratio se u Veliku Britaniju da bi preuzeo istraživačko mesto u Analitičkim laboratorijama, laboratoriji za stočnu hranu u Viltširu. To nije bio očigledan potez. „Dok sam istraživala za knjigu, pogledala sam u ovu misterioznu laboratoriju i otkrila da je poznata pod drugim imenom u Kompanijinoj kući i da nikada nije imala nikakve veze sa poljoprivredom.“ Kompanija je bila smeštena u Koršamu, bazi Ministarstva odbrane; kada je njen otac otišao tamo da radi, ovo je takođe bio dom Centralnog ratnog štaba vlade, tajnog bunkera namenjenog za smeštaj vlade u slučaju nuklearnog rata.

Da li ona sugeriše da je njen otac zapravo bio špijun? „Mislim da je od svih teorija, to ona koja se najviše povezuje“, kaže ona. „Imao je izuzetno visoku bezbednosnu dozvolu zbog svog rada u NASA-i. Zašto bi vam to bilo potrebno da biste radili sa stočnom hranom?“

U knjizi, ona sugeriše da bi rad na stočnoj hrani mogao biti povezan sa vladinim planovima za poljoprivredne kapacitete nakon nuklearnog napada. Zatim, tu je i činjenica da je nekoliko godina kasnije, 1966. godine, Brigs iznenada počela da radi za Šeringovo istraživačko odeljenje u Velikoj Britaniji u oblasti istraživanja hormona – potpuno nepovezano ni sa Marsom ni sa stočnom hranom. Šering je bio na radaru obaveštajnih agencija jer je, neobično, imao baze i u Istočnoj i u Zapadnoj Nemačkoj.

Kako je sve ovo uticalo na nju?

„Odrastajući, postojao je osećaj gotovo romantične čežnje za mojim ocem. Kao odrasla osoba, pa, nikada nisam mogla da gledam filmove poput „Otac neveste“. Nikada nisam mogla da tolerišem drame o očevima i ćerkama. Nisam mogla da se suočim sa tim gubitkom, iako bih verovatno mogla da gledam jedan sada. Bila sam udata i razvedena dva puta i trenutno nisam udata. Dakle, moja sposobnost da ostanem u braku je možda bila pod uticajem moje prošlosti.“

Da li veruje da je njen otac povredio ljude?

„To je tako, tako teško odgovoriti. Ako ga pogledate kroz prizmu izmišljotine i identiteta koji je stvorio, on nije bio naučnik za koga se predstavljao. Da li bi bio u stanju da donosi dobre odluke, ili je možda dozvolio da se odluke malo predugo odlažu? Da li bi imao samopouzdanja da donosi teške odluke i da ih sprovodi? Verovatno nije bio najbolji izbor za direktora u Šeringu, šta god da su želeli da tamo radi. Mislim da je to otprilike najdalje što mogu da idem.“

Da li je razočarana u njega?

„Postoji francuski izraz, ‘Tout comprendre, c’est tout pardonner’, što znači znati sve znači oprostiti sve. Bio je čovek koji je odrastao čitajući naučnu fantastiku i dobio ideju da može biti svemirac, da može znati svu nauku. I možda je mislio da postoje ljudi u Oksfordu ili Kembridžu koji bi ga mogli preteći. Možda je mislio da nema vremena da miruje i svima dokazuje koliko je pametan – da mora da se pretvara dok ne uspe. A onda je nekako zaboravio da se pretvara.“

STIL