To je bio sasvim običan let. Putovao sam s presedanjem, pomalo umoran, u mislima sam već pravio plan za ostatak dana. Avion je mirno leteo zacrtanom rutom, tek što sam počeo da dremam, kad mi je iznenada prišla stjuardesa.
— Izvinite — rekla je sa blagim osmehom. — Kapetan je zamolio da vam prenesem: ostanite nakon sletanja. Želi da razgovara s vama lično.
Iznenađeno sam podigao obrve.
— Imam presedanje, a vremena skoro da nemam.
— Rekao je da je veoma važno. I dodao: kajaćete se ako ne ostanete — odgovorila je mirno, ali u njenom glasu je bilo nešto posebno što je u meni izazvalo nelagodu.
Nisam znao šta da mislim o tome. Zašto bi pilot — čovek kojeg nikada nisam video uživo — iznenada želeo da razgovara sa mnom? Nisam učinio ništa posebno. Nisam prekršio pravila. Bio sam samo putnik, kao stotine drugih.
Avion je sleteo. Ljudi su počeli da ustaju sa svojih mesta, žurili su ka izlazu. Ja sam ostao na svom mestu. Stjuardesa me je kratko pogledala, klimnula glavom — i nestala u kabini.
Prošlo je nekoliko minuta. Odjednom se u putničkoj kabini pojavio pilot. Visok, samouveren, u uniformi. Skinuo je kapu — i u tom trenutku sam se ukočio.
Prepoznao sam to lice. Iako je prošlo mnogo godina, odmah sam znao ko je.
Bio je to čovek s kojim sam išao u istu školu. Nismo bili bliski prijatelji, naprotiv — kao tinejdžer nisam se baš najbolje ponašao. Bio sam glasan, samouveren, pomalo bezosećajan. On — tih, neprimetan, uvek je sedeo u poslednjoj klupi. Tada mi se činilo da je previše slab da bi ikada nešto postigao. Nisam ga otvoreno maltretirao, ali sada, s ove distance, vidim: sarkastični komentari, podrugljivi pogledi, neprijatne šale — sve to je moglo ostaviti trag.
A sada je ispred mene stajao zreo, samouveren muškarac. Pravi pilot. Odgovoran, snažan, smiren. Njegov pogled bio je odlučan, ali bez trunke osude. Prišao mi je i pružio ruku.
— Drago mi je što ste ostali — rekao je. — Hteo sam da vam zahvalim.
Zbunjeno sam se ukočio:
— Zahvalite? Za šta?
Blago se osmehnuo. Na njegovom licu nije bilo ni traga ljutnje. Samo mir i zrelost.
— Zato što ste mi nekada dali motivaciju. Znaš, u mladosti svi prolazimo kroz različite faze. Ti si bio samouveren, a ja nisam. Ali upravo taj osećaj — da neko sumnja u mene — dao mi je snagu. Hteo sam da dokažem da mogu. Da imam svoj put. Nesvesno, postao si deo te motivacije. Zato — hvala.
Nisam znao šta da kažem. Reči su mi zapele u grlu. Gledao sam ga u oči i osećao kako se vraća sve ono što sam odavno zaboravio. Ne osećaj krivice — ne. Pre duboko, ljudsko razumevanje: svaki naš gest može imati uticaj. Ponekad nevidljiv, ali snažan.
Klimnuo je glavom, okrenuo se i mirno vratio u kabinu. Ja sam ostao kao zalepljen za sedište.
Kroz glavu su mi prolazila sećanja. Setio sam se njegovog lica iz školskih dana, i sebe — previše bučnog, previše sigurnog u sebe. Tada nisam razumeo koliko lako reč može da povredi. Koliko često ne primećujemo da naši sitni postupci ostavljaju trag u nečijoj duši.
I odjednom sam shvatio da smo se obojica promenili. On — odrastao i postao snažan. A ja — dobio sam priliku da pogledam u prošlost.
Taj kratki susret postao je za mene prava lekcija. Razumeo sam: nikada nije kasno da prepoznaš svoje greške. Ne da bi se zbog njih kažnjavao, već da bi postao bolji. Da ih ne ponavljaš. Da naučiš da budeš pažljiviji prema drugima — čak i u sitnicama.
Ponekad jedna osoba, koju gotovo da nismo primećivali, može dotaknuti našu dušu. Ne prekorom — već dobrotom.
PREUZETO