Koliko često se može čuti rečenica odgajila sam te od kilo mesa, naučila sam te svemu i slične. Majka je ta koja pruža bezuslovnu ljubav svojoj deci, ali da li je ona zaista bezuslovna. Kada se uloge obrnu i kada u starosti njoj zatreba pomoć da li je jedino ispravno da tu pomoć dobije od sopstvene dece ili je od nje sebično što tako nešto zahteva?

Ispovest Ankice iz Zagreba otvara oči kada su ovakve situacije u pitanju i mi vam je prenosimo u celosti:

“Mama, potpiši ovde, sve će biti lakše. „Obećavam ti, nikada ti ništa neće nedostajati dok sam ja živ.“ Glas mog sina Darija drhtao je od uzbuđenja, a ja sam, kao i uvek, verovala njegovim rečima. Bilo je to u maloj kuhinji našeg stana u Zagrebu, gde smo godinama zajedno pili jutarnju kafu i delili brige. Nisam ni slutila da će taj potpis biti početak mog kraja.

Dario je bio moje jedino dete. Rodila sam ga u najtežim vremenima, kada je njegov otac otišao u Nemačku sa drugom ženom, ostavljajući nas same. Godinama sam radila kao medicinska sestra, odričući se svega kako mu ništa ne bi nedostajalo. Nikada se nisam pokajala – Dario je bio moje sunce, moj ponos. Kada je završio fakultet i dobio posao u banci, pomislila sam: „Sada će nam svima biti lakše.“

Ali život ima čudne načine da nas podseti koliko smo ranjivi. Pre dve godine počela sam da osećam slabost u nogama. Lekari su rekli da je to početak multiple skleroze. Dario je odmah došao: „Mama, ne brini. Brinuću se o tebi.“ Samo potpiši da mi prepišeš stan, tako ćeš imati mir.“

Sećam se tog dana kao da je juče bio. Seli smo za sto, on je doneo papire i poveo advokata koga nisam poznavala. „To je samo formalnost, mama. Sve ostaje isto, samo da kasnije ne bude komplikacija.“ Potpisala sam, verujući svom detetu više nego sebi.

Nekoliko meseci kasnije, sve se promenilo. Dario je počeo sve manje da dolazi. Njegova žena Ivana me nikada nije volela – moje prisustvo u stanu ju je mučilo. Počela je da me gnjavi oko sitnica: „Zašto su ti lekovi svuda po kuhinji? Zašto ne možeš sama da odeš u toalet?“ Dario je ćutao. Prvi put u životu ga nisam prepoznala.

Jednog jutra Ivana mi je hladno rekla: „Ankice, Dario i ja smo odlučili – bolje bi ti bilo u staračkom domu.“ „Ovde više nema mira ni za tebe ni za mene.“ Pogledala sam sina, tražeći spas u njegovim očima. On je samo slegnuo ramenima: „Mama, to je najbolje za sve.“

Tog dana sam shvatila – ništa mi nije preostalo. Stan je bio na Darija, a ja sam bila suvišna u svojoj kući. Spakovali su mi dve torbe i odvezli me u kuću na periferiji grada. Soba sa još tri žene koje su plakale noću i šaputale o svojoj deci koja ih nikada nisu posećivala.

Prvih nekoliko dana nisam mogla da prestanem da plačem. Medicinske sestre su mi donosile lekove i tešile me: „Nisi ni prva ni poslednja, gospođo Ankice. Deca danas brinu samo o sebi.“ Ali nisam mogla da verujem da je moj Dario isti kao i svi ostali.

Jedne večeri sam ga pozvala: „Dario, sine, molim te… Dođi i razgovaraj sa mnom.“ Javio se tek posle trećeg poziva: „Mama, nemam sada vremena. Ivana i ja imamo puno posla sa decom.“ Deca… Moji unuci koje nisam videla mesecima.

U domu sam upoznala Nadu iz Travnika i Ružu iz Osijeka. Svaka od nas je imala istu priču – deca su obećala brigu i ljubav, a mi smo završile same među strancima. „Znaš, Ankice“, rekla mi je Ruža jedne noći dok smo gledale kroz prozor kišni Zagreb, „najgore nije što su nas ostavili. Najgore je što su nas naterali da sumnjamo u sve što smo radile celog života.“

Počela sam da vodim dnevnik, beležeći svaki dan tuge i retke radosti kada bi mi neko od osoblja doneo kafu ili pitao za moje zdravlje. Jednog dana je stiglo pismo – Dario mi je poslao rođendansku čestitku koju je potpisala cela porodica. Ni reči o poseti.

Ponekad sanjam naš stari stan, miris sveže kafe i Dariov osmeh kada bi mi rekao: „Mama, uvek ću biti tu za tebe.“ Budim se sa knedlom u grlu i pitanjem koje ne prestaje da odzvanja: gde sam pogrešila? Da li sam ga previše volela? Da li sam trebala biti stroža?

Jednog dana, u posetu nam je došla socijalna radnica Mirela iz Dubrave. Pitala me je da li želim da pokušam da vratim svoj stan sudskim putem. „Imate pravo da se borite za sebe, gospođo Ankice“, rekla je tiho. Ali više nisam imala snage da se borim – sve što sam želela bio je zagrljaj mog sina.

Sada sedim na prozoru doma i gledam kako proleće dolazi u Zagreb. Slušam Nadu kako priča o svojoj unuci koja joj šalje slike sa mora i pitam se hoće li Dario ikada doći da me pogleda u oči.

Možda nisam bila savršena majka, ali sam mu dala sve što sam imala – svoje srce, svoj dom i svoje poverenje. I sada se pitam: može li se takva izdaja oprostiti?”

Stil / Životne priče