Nikada nisam imala pravog odgovor kad bih pitala za oca. Mama bi uvek izbegla priču – govorila je da je bio prolaznik, greška iz mladosti, nešto što je bolje zaboraviti. Naučila sam da ne postavljam previše pitanja.
Odrasla sam bez oca, ali i bez osećaja da mi nešto fali. Sve dok nisam napunila 26. I sve dok nisam upoznala Marka.
Bila je to čista slučajnost – upoznali smo se na jednom seminaru, odmah kliknuli, isti smisao za humor, iste teme. Bio je pažljiv, zabavan, inteligentan. Posle par meseci zabavljanja, sve je delovalo savršeno.
A onda sam kod mame pronašla kutiju koju je godinama krila – stari dnevnik, pisma, slika muškarca kog nikad nisam videla. I u jednom pismu, jasno napisano ime – njegov.
Njegovo prezime mi je odmah bilo poznato. Potpuno isto kao Markovo. Srce mi je preskočilo otkucaj. Pretražila sam malo po društvenim mrežama. Našla zajedničku sliku – isti čovek sa starog pisma. Markov otac.
Sela sam na pod i plakala. Satima.
Nisam mu odmah rekla. Nisam znala ni kako. Pitala sam mamu, slomljeno, da li je to moguće. Samo je tiho klimnula glavom.
Od tog trenutka više ništa nije bilo isto. Pogledala sam Marka sledeći put kao stranca kog volim – i kao osobu od koje moram da pobegnem.
Nisam mu rekla. Možda nikada neću. Ne znam da li bi me razumeo, ni da li bi to promenilo sve – ili ništa.
U meni se bore osećanja koja nemaju ime. A sve što sam želela bilo je da volim i budem voljena – iskreno, čisto, bez rana koje nisam sama birala.
Nismo više u kontaktu. Nismo nikad prešli granicu. Ali i dalje osećam. I mislim.
PREUZETO