Radila sam kao pravnica u opštinskoj zgradi. Svaki dan je ulazila tiho, sa metlom i kanticom. Niska, sijeda žena, uvijek u istom izblijedjelom prsluku. Zvala se teta Ljubica.
Ali bilo je kasno da joj kažu: hvala.
Svi su je ignorisali. Neki nisu ni pozdravljali. Kafu bi joj ostavljali na podu ispred lifta. Jednom sam joj rekla:
– “Teto Ljubice, zašto ne sjednete malo?”
A ona bi samo slegnula ramenima:
– “Ko stoji, ne smeta.”
Čistila je i kad nije morala. Niko nije znao kada ide kući. Nikad nije tražila ništa.
Jednog dana nije došla. Dva, tri… Niko nije znao gdje je.
U kantini se šuškalo da je umrla. Niko nije bio siguran.
Nakon nekoliko dana, stiglo je pismo. Upućeno “rukovodstvu zgrade”.
Unutra – oporuka.
**“Možda sam za vas bila samo čistačica, ali ova zgrada je bila moj drugi dom.
Možda me niste primjećivali, ali ja sam sve vas gledala — i znala tačno ko je dobar, a ko samo obučen da to izgleda.
Nisam imala djecu, ni porodicu. Ali imala sam štednju.
Na moje iznenađenje, bilo je više nego dovoljno.”**
Onda je slijedio spisak:
– 20.000 KM za djevojku iz arhive “što je jedina rekla hvala”.
– 10.000 KM za portira koji joj je nosio drva.
– 500 KM za svakog radnika koji je radio više od 10 godina i “nikad je nije ružno pogledao”.
– I ostatak – skoro 80.000 KM – lokalnom sirotištu, jer je i sama odrasla tamo.
Ispod je samo pisalo:
“Neka se zna – i oni tihi imaju priču. Samo ih niko ne pita.”
Sutradan su svi šaptali ime Ljubica s poštovanjem.
preuzeto