Putovanje roditeljima sam planirao unapred, pa sam unapred kupio kartu za voz.
Na gornju policu. Da me niko ne bi trzao i mogao bih da spavam. Ali žena sa detetom nije bila ovde u kupeu sa mnom. Dete od šest godina odmah je razvilo besnu aktivnost. Nisam ćutao ni na trenutak, ako nisam ćaskao, pitao sam, ako nisam pitao, pevao sam. Osim toga, gasal je kao veverica u točku. U kupeu mu je bilo tesno, a majka nije htela da hoda vagonom sa njim. Bebu, naravno, nije pustila.
Majka mu nikada nije rekla “ne može”, nikada ga nije odvukla. U redu, zabavljao bi se tamo dole. Tako je i na moju policu došao, lez sa pitanjima i svojim razgovorima. O “spavanju” nije bilo reči. Beba je radila ono što je želela. Samo iz kupea njegova majka nije pustila.
Ovaj enerdžajzer je mogao da se smiri i uspava samo u 1 sat ujutru. Probudila sam se kasnije od njih. Čekala sam da se mama i sin obuče, doručkuju, a zatim se spuste.Ovde su najavili zaustavljanje od trideset minuta i želeo sam da prošetam pregačom. Pokušala je da obuče cipele, i čula je da je tamo nešto plesalo. Pogledao sam-i tamo instant rezanci. Čije ruke ovo pitanje nije izazvalo. Suju pod nos mamaše.
“A mislim da je tako brzo pojeo”, nasmejala se mamaša. Njen sin je ponovio. Šta ćemo da radimo?!
– Pitam je. – Da, sipajte i sve. Ona će se osušiti – nositi, ona mirno odgovara. – To je dete, samo se šali. Ima pravo. I nijedan “izvini”. Izgleda da bi trebalo. Izlila sam rezance. Ali, izlazeći iz kupea, spakovala je cipele. I bacila je u smeće na perronu. I ja sam dete svojih roditelja. Imam pravo da se šalim.
PREUZET