U mnogim porodicama, posebno na Balkanu, očekivanja od sinova i kćeri neretko su nejednaka. Dok se sinovima često ostavlja imovina, zemlja i poverenje da će brinuti o starima, kćeri se tradicionalno smatraju emotivnim osloncem, onima koje se žrtvuju i neguju roditelje
Mi smo dve sestre – Danica i Ljubica. Rođene u istom selu, pod istim krovom, odrasle u skromnosti, ali sa ogromnom ljubavlju roditelja koji su nas učili poštenju, brizi jednih za druge i veri da porodica mora da bude svetinja. Imale smo i brata, Momčila, najmlađeg i jedinog sina. Naši roditelji su mu dali sve – školovanje, podršku, zemlju… sve. I veru da će on, kao sin, biti stub kuće kada njih više ne bude.
Ali život ne piše uvek priče kakve očekujemo.
Momčilo je odlučio da sa 18 da ode u Nemačku – “na privremeni rad”. Mi smo znale da odatle nema povratka. Vremenom su pisma prestala da stižu, pozivi se proredili, a onda je potpuno nestao. Mislile smo – možda se stidi, možda mu je teško. Ali kad su naši roditelji počeli da oboljevaju, jedna po jedna nada se gasila.
Naša majka je dugo bolovala. Noći smo provodile uz nju, brisale joj čelo, okretale je u postelji, hranile na kašičicu. Otac, iako srčani bolesnik, nije hteo da legne dok je ona živa. I mi – dve žene, bez mnogo para, ali sa srcem koje ne zna da kaže “neću” – iznele smo sve. Svaku injekciju, svaki pad, svaki lek. I nismo tražile ništa.
Momčilo se nije javio. Niti pitao kako su. Nije poslao ni razglednicu. A onda je majka umrla.
Nismo mu ni javile. Šta da mu kažemo? Da dođe na sahranu žene koju je zaboravio? Da stoji pored sanduka i gleda u pod?
Tri meseca kasnije, i otac je za njom otišao. Kao da nije mogao više bez nje. Tad smo mu ipak javile – red je, rekli su. Poslale telegram. Odgovora nije bilo.
Ali kad je došla ostavinska rasprava – tada se setio. Tada se Momčilo pojavio. Bahat, sa rukama u džepovima i hladnim izrazom lica. Kroz zube promrsio: “Ovo je sve moje, jedino sam muško dete”.
Mi smo ćutale. Pogledale smo ga – ne sa mržnjom, već s neizmernom tugom. S tugom zbog roditelja koji su ga čekali, a nisu dočekali. S tugom što brat više nije brat.
Ubrzo je stigao poziv od suda, poziva nas da se odreknemo svog dela nasledstva. Nismo se odazvale, bilo nam je ispod poniženja. A i nije bilo fer. Mi smo tim roditeljima bile pri ruci kad im je najviše trebalo, dok je on gradio karijeru u inostranstvu.
Njemu je pripalo imanje i okućnica, a nama sudski troškovi. Silne novce smo dale da platimo to što smo se rodite u toj kući.
I rekle smo:
„Bog će ti vratiti, Momčilo. Ne znamo kada, ne znamo kako, ali to što si ostavio – nije ostalo neviđeno.“
Uzeo je i deo koji mu ” ne pripada” po zakonu. Ali znaš šta? Neka uzme. Mi smo uzele ono što zakon ne meri – savest. Sećanje. Miris majčine supe. Očevu priču pred spavanje. I mir kad pogledaš unazad i znaš – nisam nikog izdala.
Jer ono što ti život da, ako ne čuvaš i ne uzvratiš – uzme ti dušu. Zaboravio je Momčilo da postoji sudija nad svim sudijama, onaj Gore, pa neka mu prašta ako može, a mi nećemo.
stil