“Nemojte biti najbolji roditelj, budite samo čovek, normalan čovek,” savetovao je Svetomir Bojanin očeve i majke širom Srbije
Svetomir Bojanin je bio naš najpoznatiji i najuspešniji neuropsiholog i dečiji psihijatar. Umro je s početka ove godine, u dubokoj starosti. Iza njega su ostali brojni radovi, a kako je on govorio o vaspitanju za portal “Prvi put s ocem”, pročitajte kroz par neverovatnih citata o roditeljstvu:
“Jednog dana, jednom čoveku, ne znamo kako i zašto, došlo je da uzme u ruke dleto i čekić, i u kamen ureže: “Upoznaj samog sebe”. Upoznaj samog sebe – ja sam doživeo kao nekakakv usklik. I sad ima taj razgovor sa sinom, njegovim sinom. On nije uzeo prut, pa da tog adolescenta uči redu. I nije mu rekao: “Ja sam tvoj tata i ja znam kako treba živeti, mene treba da slušaš”. I nije se bavio autoritetom niti autoritarnošću, nego je jednostavno pričao sa njim o životu. Onda su naišli na temu da pričaju kakvi sve ljudi postoje. Ima svakojakih ljudi, ali ima i dobrih ljudi.
Ti dobri ljudi, po čemu su oni dobri? Po čemu je pošten čovek pošten? Pa pošten čovek je po tome pošten zato što vraća dugove. Ono što duguje on vrati na vreme. Prema tome, zaključak bi bio da čovek nosi u sebi vrlinu koja mu je data, mogućnost vrline, i ako se ponaša tako da se njegova vrlina poklapa sa onim što on radi, on je zadovoljan i srećan. Ako se ne poklapa vrlina sa onim što on radi, tu počinje zlo, konflikti, nesreća.”
Kako naučiti dete da radi?
“E sad i taj tata i ta mama moraju znati da kada su sa detetom oni se uvek detetu nude i da nije samo vreme zabave i valjanja po tepihu to kad mi vaspitavamo decu, nego vaspitavamo decu i kada sedimo ispred televizora i onda kada vi kao tata popravite česmu, a ono malo od dve godine uz vas, pa mu kažete dodaj mi onaj šraf ili čekić, pa mu kažete “Odličan si”. Ili mame… znam jednu malu Milenu, ona stane pored majke dok ova pere sudove, i kao i ona pere, više smeta i nešto brlja. I majci kažu “skloni je da ti ne smeta”, a ova kaže “Neka je. Nek’ se uči”. Treba ih pustiti da se uče. Dakle imitacija na nižem uzrastu je osnovno pedagoško i vaspitno sredstvo. Mama kaže detetu idi spremi igračke, ono neće, a kad ona kaže detetu za brlog od igračaka “Idem ja da pokupim velike igračke, a ti male”, dete odmah kreće da joj pomogne.”
Da li se razlikuje uloga majke i oca u životima dece?
“To sve zavisi od ličnosti majke i oca. Imate i muške majke, imate i nežne tate. Sve u svemu, onaj klasični princip je da estetika ide iz majke, a etika, hrabrost, snaga, ide od tate. E sad pošto smo mi u civilizaciji kada nema toliko razlike između lovca i kuvarice, taj nivo identifikacije je možda sad tu manje važan, ali u svojoj suštini dete ima potrebu da bude privrženo, do treće četvrte godine ide uz vas. Tu je mama ta koja je važnija, ono je iz njenih ruku izraslo i ono se vraća u njene ruke. To nema nikakve veze sa seksualnošću i sa polom to su gluposti, već je ono izašlo iz tela majke. To telo je bilo detetov zagrljaj i onda je glas majke bio tu, a onda polako ulazi neko drugi. To je otac i njegov prvi zadatak je da mamu učini sigurnom u tu ljubav koja je jedan od stubova toga malog života. To je zadatak roditelja jer svi mi i muški i ženski imamo potrebu da budemo u sigurnom, i svako dete ima potrebu da je voljeno i da bude neko nekom.”
“Važno je da dete zna šta je ružno, a šta je lepo, šta je dobro, šta nije dobro, šta je prijatno, šta je neprijatno pec pec, šta se može jesti i voleti, a šta se može voleti na drugi način. I kada smo definisali šta je dobro, a šta loše, u šestoj sedmoj godina se javlja logičko mišljenje i sve se stavlja na svoje mesto. To se dešava mimo nas, i u džungli, i u školi i na fakultetu… Što smo mi pre ispratili tu identifikaciju i diferencijaciju emocija i deteta na dete, i čoveka na čoveka, to ćemo biti zreliji u svojim ponašanjima i seksualnim i socijalnim i svim ostalim.
Uvek je bitno imati muški identifikacioni uzor, da može dete uz njega da se usplete.”
“Rekao je da deci ne treba davati ništa previše, niti ništa prebrzo, da bi naučili. Ništa što ona ne vole i što ne razumeju. I kada neko ne zna ta pravila onda on pada na ispitu učiteljskom, na pedagogiji…
I kad taj pedagog danas dođe u školu niko ga više ne pita šta je sa tim, nemoj previše, nemoj previše, vidi šta deca vole i vidi da li to mogu njihove godine. To više niko ne zahteva pa sam čak i čuo pre neki dan kako neki profesor iz srednje škole kaže kako je odzvonilo Komenskom. Ne da nije odzvonilo, nego se Komenski još nije ni rodio! Nije to što je novo odmah i dobro, nego je dobro ono što je dobro. Istina je to što je istina, bilo Sokratova istina, bilo istina Komenskog.
Upoznaj samoga sebe. Ta Sokratova tvrdnja i danas je poslednja istina koju znamo o čoveku. Upoznati sebe, dakle, pa onda ući u ulogu tate ili mame.”
stil