Sljedeće večeri stigli smo u kuću Viktorove majke.
Teta Vesna sjedila je za stolom, a Dora je odmah pogledala moju haljinu.
„Lana, čula sam da si jučer sama birala namirnice na sniženju“, rekla je uz osmijeh koji nije bio nimalo iskren.
„Jesam. Zašto?“
„Pa, sada si Šarić. Ne moraš valjda gledati svaku cijenu.“
Spustila sam salvetu.
„Teta Vesna, mene su učili da se novac poštuje, bez obzira na to koliko ga čovjek ima.“
Dora se nasmijala.
„Lako je tako govoriti kada živiš u ovoj kući.“
Viktor je tada mirno spustio čašu.
„Lana živi ovdje zato što je moja supruga, a ne zato što mora trošiti moj novac.“
Njegova majka pogledala me i prvi put se uključila u razgovor.
„Viktore, možda bi bilo dobro da Lana nauči kako funkcionira naša obitelj.“
Viktor je odgovorio bez podizanja glasa:
„Možda bi bilo još bolje da naša obitelj nauči poštovati osobu koju sam izabrao za suprugu.“
Nastala je tišina.
Na povratku kući nisam mogla sakriti osmijeh.
„Nisi se morao svađati zbog mene“, rekla sam.
„Nisam se svađao. Samo sam rekao ono što je ispravno.“
Te večeri prvi put smo dugo razgovarali. Saznala sam da Viktor ne voli raskoš koliko njegova obitelj misli i da mu je oduvijek nedostajala obična, mirna večera.
A onda me iznenadio pitanjem:
„Lana, bi li sutra ponovno kuhala ono meso sa sniženja?“
Nasmijala sam se.
„Samo ako ga ponovno pronađem na popustu.“
Viktor se nasmijao zajedno sa mnom.
Shvatila sam da se među nama polako događa nešto što novac nikada ne može kupiti: iskreno poštovanje i bliskost.
Napomena: Priča je preuzeta i prilagođena za potrebe pripovijedanja. Imena, likovi i događaji su izmišljeni ili izmijenjeni. Izvorni autor ili izvor nije poznat.