„RECI MI, KOMŠIJA, KOLIKO BI TI TRAŽIO ZA OVIH DVANAEST GODINA ŠTO SI MI ČUVAO KUĆU?“, upitao me je iznenada.Kupi kalendar
Nasmijao sam se i odmahnuo rukom.
„Ma kakve pare, čovječe! Bili smo komšije trideset godina. Nisam ti kuću čuvao zbog novca.“
On me je ozbiljno pogledao i rekao:
„A BI LI TI BILO KRIVO DA TI KAŽEM DA SAM KUĆU PRODAO?“
Zastao sam s kafom u ruci.
„Kako prodao? Pa tek si se vratio!“
„Prodao sam je prije mjesec dana. Kupac dolazi sljedeće sedmice.“
Nisam znao šta da kažem. Dvanaest godina sam kosio travu, popravljao ogradu, mijenjao polomljene crijepove, čistio snijeg i plaćao sitne popravke iz svog džepa.
A on me sada obavještava da je kuću prodao!
„Mogao si mi bar javiti“, rekao sam tiho.
„Zašto? Pa nije tvoja kuća“, odgovorio je.
Te riječi su me pogodile više nego što sam očekivao.Nauči strani jezik
Ustao sam i krenuo prema kapiji, ali me je pozvao.
„Čekaj! Nisam te još sve pitao. Koliko si novca potrošio na moju kuću?“
„Ne znam. Nikada nisam računao.“
„E PA JA JESAM!“
Izvadio je telefon i pokazao mi fotografije koje sam mu godinama slao. Na svakoj je bio datum. Nova ograda, popravljeni oluk, okrečena fasada, sređeno dvorište.
„Sve sam sačuvao“, rekao je.
„I šta sad hoćeš od mene?“, upitao sam već ljutito.
Tada je izgovorio nešto što me je potpuno zateklo.
„HOĆU DA MI KAŽEŠ ZAŠTO SI TO RADIO KADA NIKADA NISI TRAŽIO NI DINARA!“
Pogledao sam ga i odgovorio:
„Zato što si mi prije dvadeset godina, kada mi je žena bila u bolnici, dao posljednjih hiljadu maraka koje si imao. Nikada mi nisi dozvolio da ti ih vratim. Jesi li to zaboravio?“Kupi kalendar
Komšija je spustio glavu.
Dugo je ćutao, a onda ustao i otišao u kuću.
Vratio se s papirima.
„Nisam zaboravio. Zato sam i prodao kuću.“
Pružio mi je ugovor. Kuća je zaista bila prodata, ali me je ono što je zatim rekao ostavilo bez riječi.
„Kupio sam manji stan blizu svoje djece. A od novca koji je ostao kupio sam stan tvojoj kćerki. Znam da već deset godina živi kao podstanar.“
Počeo sam da drhtim.
„Ne mogu ja to da prihvatim!“
„Možeš. Stan je već na njeno ime. Juče smo završili sve papire. Ona zna, ali sam je zamolio da ti ništa ne govori dok se ne vidimo.“Iznajmi sobu
Sjeo sam na stolicu i zaplakao kao dijete.
„Čovječe, pa nisam ti ja kuću čuvao zbog stana!“
Prišao mi je, zagrlio me i rekao:
„Znam. DA JESI, NIKADA GA NE BI DOBIO!“
Tog popodneva pozvao sam kćerku. Plakala je i ona.
A komšija?
On je još mjesec dana ostao u staroj kući. Svakog jutra pili smo kafu, baš kao nekada.
Kada je konačno krenuo svojoj djeci, zagrlio me je na kapiji i rekao:Pitaj advokata
„Kuću sam prodao, ali komšiju nisam izgubio.“
I danas se čujemo svake nedjelje.
A kada me neko pita postoje li još dobri ljudi, samo kažem:
„POSTOJE. ALI IH NEĆETE PREPOZNATI PO ONOME ŠTO IMAJU, NEGO PO ONOME ŠTO SU SPREMNI DA UČINE ZA DRUGOGA.“
Napomena: Priča je preuzeta i prilagođena za potrebe pripovedanja. Imena, likovi i događaji su izmišljeni ili izmijenjeni. Izvorni autor/izvor nije poznat.