Davor je stajao na vratima i gledao u ekran.
„Što to radiš, Nika?”
Okrenula sam laptop prema njemu.
„Hotel potvrđuje da moji roditelji nisu imali nikakvu doplatu. Zašto si onda tražio 185 eura?”
Davor je problijedio, a zatim pokušao uzeti laptop.
„To je bila samo provjera. Htio sam vidjeti hoće li platiti.”
Nisam mogla vjerovati što čujem.
„Provjeravao si moje roditelje?”
„Nemoj dramatizirati. Mama je sve objasnila.”
„Onda neka mi i ona objasni gdje je završilo 23.800 eura iz kuverti.”
Davor je zašutio.
Nekoliko minuta poslije nazvala sam Vesnu i zamolila je da dođe. Kada je stigla, stavila sam bilježnicu na stol i pokazala joj iznose.
Dugo je šutjela, a onda tiho rekla:
„Nika, novac je kod mene. Davor mi je rekao da ste se dogovorili da ga ja čuvam dok ne kupite stan.”
Pogledala sam muža.
„Nikada se nismo tako dogovorili.”
Vesna je spustila pogled. Tek tada je shvatila da joj sin nije rekao istinu.
Davor je pokušao objasniti da je samo želio osigurati našu budućnost, ali ja sam ga prekinula.
„Budućnost se ne gradi lažima. Ako želimo brak, moramo početi iskrenošću.”
Tog dana nisam otišla od njega, ali sam otišla kod svojih roditelja kako bih razmislila.
Otac me samo zagrlio i rekao:
„Kćeri, novac se može zaraditi ponovo. Povjerenje je mnogo teže vratiti.”
Te su mi riječi ostale u mislima.
Nisam znala hoće li naš brak opstati, ali jedno sam znala: oprost ne znači da moramo zatvoriti oči pred nepravdom, a ljubav ne može postojati bez iskrenosti i poštovanja.
Napomena: Priča je preuzeta i prilagođena za potrebe pripovedanja. Imena, likovi i događaji su izmišljeni ili izmijenjeni. Izvorni autor/izvor nije poznat.