Arturo je polako otvorio omotnicu. Unutra je bilo pismo potpisano imenom njegova starog prijatelja, čovjeka za kojeg je vjerovao da je odavno mrtav.
„Arturo, ako ovo čitaš, vrijeme je da saznaš istinu. Onog jutra kada si otišao, došao sam u tvoju kuću jer sam želio razgovarati s tvojom suprugom. Pokušala me je zaustaviti, ali ja sam joj rekao da ti prenese da su djeca nevina i da ne smiju ispaštati zbog tvojih odluka.“
Arturo je podigao pogled prema Danielu.
— Zašto me mama nikada nije tražila? — upitao je.
Daniel je tiho odgovorio:
— Zato što je poštovala tvoje pismo, ali nam nikada nije dopustila da povjerujemo da smo mi krivi. Govorila je da svako mora odgovarati za svoje odluke.
Arturo je spustio glavu. Prvi put nakon mnogo godina nije pokušao opravdati svoj odlazak.
— Ne očekujem da mi oprostite — rekao je. — Samo želim da znate da ste zaslužili oca koji bi ostao uz vas.
Njegova kći prišla je stolu i uzela ga za ruku.
— Ne možemo vratiti djetinjstvo, tata. Ali možemo odlučiti šta ćemo učiniti s vremenom koje nam je ostalo.
Arturo je zaplakao. Nije znao hoće li mu ikada oprostiti, ali prvi put je shvatio da istina nije bila kraj njihove priče, nego prilika da razgovaraju iskreno.
Tog dana nije dobio oprost koji je mogao zahtijevati. Dobio je priliku da ga svojim budućim postupcima zasluži.
Jer prošlost ne možemo promijeniti, ali za svoje postupke možemo preuzeti odgovornost i pokušati učiniti dobro dok još imamo vremena.
Napomena: Priča je preuzeta i prilagođena za potrebe pripovedanja. Imena, likovi i događaji su izmišljeni ili izmijenjeni. Izvorni autor/izvor nije poznat.