Moj otac je prišao stolu bez žurbe.
Zoran je ustao, ali mu je osmijeh nestao s lica.
„Lara“, rekao je moj otac mirno, „jesi li dobro?“
Klimnula sam glavom.
Marin je gledao u pod.
Tada je moj otac pogledao njega.
„Godinama sam šutio jer sam želio da moja kći sama izabere svoj život. Ali večeras sam vidio dovoljno.“
Zoran je pokušao nešto reći, ali moj otac ga je zaustavio.
„Novac, prezime i status ne daju nikome pravo da ponižava drugog čovjeka.“
Okrenula sam se prema Marinu.
„Voljela sam te. Ali ljubav bez poštovanja nije brak.“
Skinula sam prsten i stavila ga na stol.
Marin je prvi put izgledao kao čovjek koji je shvatio šta je izgubio.
Te večeri otišla sam s ocem.
Nisam ponijela ništa osim svojih stvari.
Nekoliko mjeseci kasnije razvod je bio završen.
Zoran me nikada više nije nazvao.
A Marin mi je jednom poslao poruku:
„Tek sada razumijem da sam izgubio ženu koju sam trebao čuvati, a ne ponižavati.“
Nisam odgovorila.
Neke odluke ne treba vraćati.
Napomena: Priča je preuzeta i prilagođena za potrebe pripovedanja. Imena, likovi i događaji mogu biti izmišljeni ili izmijenjeni. Izvorni autor/izvor nije poznat.