Moj muž je preminuo pre skoro tri godine, ostavivši me kao samohranu majku osmogodišnjeg deteta. Od tada sam mnogo toga saznala o tome kakav je zaista bio. Recimo samo da, da je živ, verovatno više ne bismo bili u braku.
Pre oko šest nedelja, sudski dostavljač se pojavio pokušavajući da mu uruči sudski nalog za DNK test zbog deteta. Dala sam mu kopiju umrlice i poslala ga dalje.
Nedugo zatim, na mojim vratima pojavila se žena tvrdeći da je dete koje je dovela sa sobom dete mog pokojnog muža. Da li jeste? Ne znam i nije me briga. Pomalo liči na njega, ali deluje i dovoljno malo da bi moralo biti začeto neposredno pre njegove smrti.
Rekla sam joj da je on mrtav i gde može da pronađe njegov grob. Gotovo odmah je počela da zahteva „svoju polovinu“ njegove imovine. Nasmejala sam se i rekla joj da je polovina od ničega — ništa, i da je slobodna da uzme to.
Rečeno mi je da možda grešim jer, iako formalno nije bilo ostavinske imovine, postojala je imovina koja je prešla mimo ostavinskog postupka. Jedna od tih stvari bila je kuća za izdavanje koju su nam njegovi roditelji poklonili pre mnogo godina, upisana na njega i mene kao zajedničke vlasnike sa pravom preživljavanja. Ukratko, postala je moja kada je on preminuo.
Već sam je prodala i taj novac će poslati moje dete na fakultet. Pravno gledano, pokrivena sam (već sam razgovarala sa svojim advokatom o tome). Iako mi je žao tog deteta, imam i svoje dete o kome moram da brinem.
PREUZETO