Moja mama me je napustila zbog drugog muškarca kada sam imala 11 godina. Sećam se tog dana jasnije nego mnogih lepih uspomena iz detinjstva. Spakovala je nekoliko stvari, rekla da mora „da živi svoj život“ i otišla. Nije se okrenula. Nije plakala. Samo je zatvorila vrata.
Moj tata me je odgajio sam. Radio je dva posla, kuvao, pomagao mi oko škole, bio i otac i majka. Nikada nije loše govorio o njoj, ali sam u njegovim očima videla koliko ga je bolela izdaja. Godinama nismo čuli ništa o njoj. Nije zvala za rođendane, praznike, mature. Kao da sam prestala da postojim.
Prošle nedelje, niotkuda, zazvonio mi je telefon. Nepoznat broj. Javila sam se, a sa druge strane sam čula glas koji nisam prepoznala odmah. Rekla je da je moja majka. Da je bolesna. Da umire.
Zatim me je zamolila nešto što me je ostavilo bez daha. Rekla je:
„Mnogo bi mi značilo da poslednje dane provedem u kući u kojoj sam te odgajila.“
Ta kuća više nije bila njena. To je bila kuća mog oca, kuća u kojoj sam ja odrasla bez nje, kuća u kojoj smo plakali zbog njenog odlaska. Rekla sam joj ne. Bez vike, bez svađe. Samo sam rekla: „Ne mogu.“
Sutradan sam ceo dan imala knedlu u grlu. Pitala sam se da li sam surova, da li grešim. Ali sam se setila svih noći kada sam plakala jer mi je nedostajala majka koja je izabrala nekog drugog.
Juče su mi na vrata došli policajci.
Rekli su mi da je moja majka preminula te noći. Takođe su mi rekli da je u prijavi navela da sam je odbila i da je želela da „poslednji put vidi dete koje je izgubila“. Stajala sam ukopana, ne znajući da li da plačem ili ćutim.
Plakala sam tek kasnije. Ne zato što sam je izgubila – izgubila sam je davno – već zbog deteta koje sam bila i koje nikada nije dobilo objašnjenje, zagrljaj, ni izvinjenje.
Danas znam jedno: saosećanje ne znači da moraš da zaboraviš rane. Oprost nije isto što i povratak u prošlost. Napravila sam izbor da zaštitim sebe – i ne kajem se.
PREUZETO