Moja snaha me zamolila da pričuvam mog trogodišnjeg unuka na pet dana, jer joj je majka ozbiljno obolela i morali su da otputuju.
Naravno da sam pristala — pa to je moje unuče, dio mene.
Prvog dana sam bila puna energije, radosti, osjećaja da mogu sve.
Drugog dana sam već bila iscrpljena, ali sretna što se kuća opet smije.
Trećeg dana sam shvatila — koliko sam zaboravila šta znači biti roditelj malom djetetu.
Noći bez sna, plač bez razloga, ručak koji nikad nije pojeden do kraja.
A onda, jednog jutra, dok sam ga gledala kako spava s onim sitnim prstićima skupljenim oko plišanog mede, srce mi se steglo.
Pomislila sam na moju snahu.
Na sve te dane kad sam mislila da „ima lako“, a zapravo, borila se sa svime sama.
Tada sam prvi put istinski razumjela — koliko je majčinstvo teško, a koliko malo zahvalnosti dobija.
Kad su se vratili, zagrlila sam je i rekla:
„Oprosti ako sam te ikad osuđivala. Sad znam.“
JEDNAISTINA