Saša je imao 11 godina kada je otišao na trening i nikada se nije vratio, a njegov iznenadni nestanak slomio je celu porodicu
Bilo je kasno popodne, nebo se lagano prelivao u boje zalaska, kada je mali Saša vezao pertle na svojim omiljenim sportskim patikama. Imao je jedva jedanaest godina, ali je već sanjao da će jednog dana postati fudbaler.
– Mama, daj mi flašicu vode, zakasniću, viknuo je dok je oblačio dres.
– Polako, sine, imaš vremena. Samo nemoj da trčiš preko ulice, odgovorila je majka dok mu je pružala bočicu, a zatim ga je zagrlila na vratima i nežno poljubila u kosu.
– Vrati se brzo, večera će biti gotova kad se vratiš.
– Hoću, mama, nasmejao se i potrčao niz ulicu ne sluteći da će to biti njihov poslednji razgovor.
Dani bez odgovora
Kada se nije vratio sa treninga, majka je prvo pomislila da je ostao kod drugova. Ali kako su sati prolazili, a njega nije bilo, strah je počeo da je obuzima. Telefonirala je prijateljima, obilazila komšije, a zatim i sama otišla do terena – ali od Saše nije bilo ni traga. Te noći, po prvi put, kuća je ostala prazna, a ona je shvatila da se događa nešto mnogo ozbiljnije.
Policija je ubrzo uključena. Počela je potraga – pretraživani su parkovi, škole, obližnje šume. Njegova slika osvanula je na stubovima i zidovima. Komšije su šaputale, prijatelji su pitali, a majka je samo ponavljala jedno: – Moj Saša će se vratiti.
Godine nade i bola
Prolazile su godine, a odgovora nije bilo. Majka je u tišini čuvala njegovu sobu, kao da će se on svakog trenutka pojaviti i reći: „Mama, stigao sam.“
Ponekad bi u snu čula njegove korake niz hodnik. Ponekad bi joj se učinilo da ga vidi među decom na ulici. Nije bilo dana da nije čekala.
– Mislila sam da će mi srce stati od bola, ali nisam smela da odustanem. Ako ja ne čekam svog sina – ko će?, govorila je prijateljici.
Otkriće posle 22 godine
Prošlo je dvadeset i dve godine od nestanka. Majka je gotovo izgubila svaku nadu, ali onda je, sasvim slučajno, doživela trenutak koji će zauvek pamtiti. Njena prijateljica je na posao dobila kutiju od nepoznatoh pošaljaoca i pisalo je “Za Verku K.”, a to je dečakova mama. Kada ju je otvorila, ugledala je njegove patike sa treninga u kojima je otišao tog dana. Srce joj je zastalo. Pored njih, pažljivo presavijen, stajao je papir. Na njemu, dečjim rukopisom, stajala je poruka:
– Mama, ako nađeš ovo, znaj da te volim i da se nadam da ćemo se ponovo sresti, ali nemoj da me tražiš.
Drhtavim rukama prinosila je poruku licu, dok su joj suze lile niz obraze.
– Saša… moj Saša, ponavljala je kroz jecaje.
Neispričana priča
Ova poruka pokrenula je nova pitanja: da li je Saša tu boravio u poslednjim trenucima pre nestanka? Da li je hteo da ostavi trag za majku, da joj pokaže da misli na nju? Odgovori nikada nisu stigli. Ali za majku, to je bio znak. Dovoljan da zna da ju je njen sin voleo i da je mislio na nju do samog kraja. Mnogi su se pitali ko je poslao patike sa porukom, ponovo su angažovali policiju, ali odgovora nije bilo.
– Čuvam tu poruku kraj kreveta. Svakog jutra, prvo što uradim jeste da je dodirnem i pročitam. To je moj razgovor sa njim. To je moj Saša, moj dečak koji mi je ostavio deo sebe, zaključila je majka.
(Kurir.rs/Stil)