Ispovest žene koja je odlučila da nakon 25 godina ostavi muža i započne svoj život ponovo – sama
“Idi kod roditelja“, naredio mi je muž dok sam potpisivala novi ugovor o zakupu.
Dmitrijev glas preko telefona bio je hladan kao nož. Nisam se trznula. Nisam stala. Samo sam završila potpis i pogledala u mladu agentkinju za nekretnine pored mene. Pravila se da ništa ne čuje, taktično ispitujući svoje negovane nokte.
„Žao mi je“, rekla sam mirno u telefon. „Molim te, ponovi to, nisam te dobro čula.“
„Rekao sam, spakuj stvari i idi kod roditelja u selo“, reče Dmitrij oštro. „Od ovog trenutka, ti nisi moja žena. Razgovor je završen.“
Kratki zvučni signali. Stavila sam telefon na sto pored ugovora. Sve je bilo gotovo. A istovremeno, sve je tek počinjalo.
***
Sve je počelo pre tri meseca, jednog sivog i vlažnog novembra. Počelo je zvaničnim pismom u plavoj vladinoj koverti koje sam pronašao u našem starom poštanskom sandučetu. Naša zgrada iz doba Jugoslavije, gde smo živeli dvadeset pet godina, kuća u kojoj je naš sin odrastao, proglašena je zgradom koja zahteva veliku rekonstrukciju sa preseljenjem stanovnika. Ponuđena nam je novčana nadoknada. Nije loše, ali nije dovoljno da kupimo ekvivalentan stan u centru.
Stajala sam u kuhinji, čitajući novine iznova i iznova, a vetar je zavijao napolju, cepajući poslednje pocrnelo lišće sa golih grana. Nelagodna slutnja me stezala u grudima. Ovo nije bio samo potez. Ovo je bio pomak tektonskih ploča na kojima je počivao ceo moj ustaljeni život.
Dmitrije se kasno vratio kući s posla, kao i obično u poslednje vreme. Mirisao je na mraz i još nešto, gorko i kiselo. Otkako je njegova mala građevinska firma bankrotirala pre tri godine, nije mogao da pronađe sebe. Snalazio se sa sitnim poslovima, postajući sve razdražljiviji i ćutljiviji. Međutim, te večeri, vest ga je oživela.
– Rekonstrukcija? Nadoknada? – Njegove oči, obično mutne, zasvetlele su od nezdravog uzbuđenja. Oteo mi je papir iz ruke i prešao preko njega očima. – Lenka, razumeš li šta je ovo? Ovo je šansa!
Nisam razumela. Kakva šansa? Šansa da završim na ulici?
„Dimitrije, ne možemo ni pristojan dvosoban stan na periferiji da kupimo sa ovim novcem“, rekla sam tiho, stavljajući tanjir sa zagrejanom večerom ispred njega.
– Ne treba nam dvosoban stan! – Mahnuo je rukom, skoro oborivši tanjir. – Zašto će nam betonska kutija? Kupićemo plac! Van grada, dvadesetak kilometara odavde. Sam ću sagraditi kuću! Montažnu kuću, brzo. Čak imam i ekipu, momci će ići sa mnom. Možeš li da zamisliš, sopstvena kuća! Kupatilo! Bašta! Gajićeš svoje krastavce i paradajz. Svež vazduh, zdrav život!
Govorio je brzo, oduševljeno, kao u onim dalekim vremenima kada smo se tek upoznali i kada je on, mladi inženjer, pravio planove za osvajanje sveta. Pogledala sam ga i osetila kako me hvata jeza. Van grada. Bašta. Gradilište koje će trajati godinama. A ja? Moj posao u biblioteci, koja je sada bila dvadeset minuta hoda od stana? Moji stariji prijatelji, sa kojima sam išla u pozorište? Moje tihe večeri sa knjigom pored prozora sa pogledom na stari grad? Ništa od toga nije bilo važno. U njegovom briljantnom planu, bila mi je dodeljena uloga baštovanke i kuvara za građevinare.
„Ali, Dimitrije… moj posao…“ počela sam pažljivo.
– Šta je sa tvojim poslom! – odmahnuo je rukom. – Tvoje pare. Skoro si u penziji. Brinućeš se o domaćinstvu. To je san svake žene!
Nije pitao. Tvrdio je. Već je sve odlučio. U njegovom svetu, gde je ponovo postajao gospodar situacije, graditelj, moje mišljenje jednostavno nije imalo mesta. Ćutala sam, kao što sam ćutala dugi niz godina. Navika da zaglađujem uglove, popuštam, „budem mudrija“ stigla me sada. Ćutke sam odložila netaknuti tanjir i otišla da perem sudove, osećajući njegov trijumfalni pogled na leđima. A u sudoperi, pod mlazom tople vode, videla sam ne odraz svoje kuhinje, već hladnu, neudobnu zemlju buduće parcele, izoranu glinu i svoje izgubljeno lice.
U nedeljama koje su usledile, kuća se ispunila nekom stranom, grozničavom energijom. Dmitrije je stalno telefonirao, sastajao se sa ljudima, donosio kući odštampane planove lokacija, kataloge građevinskog materijala. Ponovo se osećao kao u svom elementu. Gotovo da nije obraćao pažnju na mene, doživljavajući moju ćutnju kao znak potpunog slaganja.
Jedne večeri je ušao posebno uzbuđen.
– Tako je, Lenči, našao sam! Idealna opcija! Šuma u blizini, reka u blizini. Hiljadu i pet stotina kvadratnih metara! I jeftino. Već sam razgovarao sa vlasnikom, idemo sutra da vidimo.
„Idemo li?“ Podigla sam pogled sa knjige.
– Pa, da, a ko? Videćeš gde ćeš posaditi salatu, – namignuo mi je, ali u njegovim očima nije bilo topline. Samo poslovna proračunatost.
Sledećeg dana smo krenuli. Bio je siv i težak novembarski dan. Dugo smo se trzali neravnim putem dok konačno nismo skrenuli na otvoreno polje, sa nekoliko neobičnih kuća duž ivica. Naša „savršena parcela“ ispostavila se kao samo parče zemlje obraslo korovom, sa nagnutim stubom na ivici. Vetar nas je probijao do kostiju. Ledeno blato je šljoktalo pod našim nogama.
– Pa, šta misliš? – Dimitrije je odmahnuo rukom ka sumornom pejzažu. – Otvoreni prostori! Ovde ćemo sagraditi kuću, ovde kupatilo, a tamo garažu.
Posmatrala sam ovo sivo ništavilo pod sivim nebom i prvi put posle mnogo godina osetila sam ne samo očajanje, već oštar, fizički protest. Ne želim da živim ovde. Ne želim da ostarim ovde. Ne želim da umrem na ovom otvorenom polju, daleko od svega što volim.
„Dimitrije, ovde nema ničega“, rekao sam tiho. „Nema prodavnice, nema apoteke. Nema puta. Kako se ovde stiže zimi?“
– Napraviće put! – odbrusio je. – I izgradiće prodavnicu. Ni Beograd nije izgrađena za jedan dan. Glavno je početi! Ti jednostavno nemaš mašte. Navikla si da sediš u svojoj prašnjavoj biblioteci, ne poznaješ život.
„Ti ne znaš život.“ Ova fraza me je snažno pogodila. Ja, koja sam odgajala sina dok je propadao na gradilištima. Ja, koja sam vodila celo domaćinstvo, brojala svaki dinar kada mu je posao propao. Ja, koja sam ga podržavala u svim njegovim neuspesima, tešila ga, verovala u njega, čak i kada više nije verovao u sebe. Ja ne znam šta je život?
Ćutala sam celim putem nazad. Ali ovo je bila drugačija tišina. Ne pokorna, već teška, poput kamena. Gledala sam kroz prozor u drveće koje je prolazilo i razmišljala. Razmišljala sam o tome šta zaista želim. Ne svog sina, koji odavno živi svoj život u drugom gradu. Ne svog muža, koji me vidi samo kao funkciju. Već ja, pedeset petogodišnjakinja – Šta ja želim?
Odgovor je bio smešno jednostavan. Želim tišinu. Ali ne mrtvu tišinu polja, već tišinu grada. Tišinu mog sopstvenog stana, gde mogu da upalim podnu lampu, uzmem knjigu sa police i čujem samo prigušeno zujanje večernjeg grada ispred prozora. Želim široku prozorsku dasku za svoje ljubičice, koje su sada zbijene na uskoj kuhinjskoj polici. Želim da svakog trenutka mogu da izađem i prošetam, sednem na klupu, gledam u reku. Želim mali, udoban, ali svoj život. I ova jednostavna misao mi se činila tako smelom, tako nemogućom, da sam se i sama plašila nje.
Uveče, kada je Dmitrije ponovo bio zadubljen u svoje proračune, otvorila sam laptop i prvi put posle mnogo godina otišla ne na sajt sa receptima, već na portal za nekretnine. Samo sam pogledala. Mali jednosobni stanovi u starom delu grada. Cene su bile preterane. Ali sam pogledala. To je bila moja mala tajna pobuna.
Poziv mojoj sestri je odigrao presudnu ulogu. Tatjana, moja starija sestra, živela je sama. Ostala je udovica pre deset godina, odgajila je dvoje dece i bila je nezavisna žena, direktna kao strela. Pozvala sam je samo da porazgovaramo i, zamuckujući, ispričala sam joj o kući, o placu, o svojim sumnjama.
Tanja je slušala ćutke, ne prekidajući. A onda je postavila samo jedno pitanje:
– To je sve jasno. To su njegovi snovi. A gde su tvoji? Šta ti treba? Ili se ne računaš?
I ove jednostavne reči su probile branu. Briznula sam u plač, kao mala devojčica. Plakala sam od ogorčenosti zbog svih godina ćutanja, od straha od budućnosti, od samosažaljenja.
– Tanja, ne znam šta da radim… Novac od nadoknade neće biti dovoljan ni za dve kupovine. A on je već sve odlučio…
– Ko je odlučio? – sestrin glas je postao grub. – Vaš stan je zajednički, privatizovan za oboje. Naknada je, dakle, takođe zajednička. I bez tvog ašeg pismenog pristanka, on neće podići ni dinar sa zajedničkog računa niti kupiti bilo šta. Jeste li razumeli to?
Nisam razumela. Nikada se nisam upuštala u takve stvari. Uvek sam verovala svom mužu.
„Prestani da plačeš“, naredila je Tanja. „Uzmi olovku i zapiši. Sutra ideš kod advokata na konsultacije. Besplatne, ima ih mnogo. Samo da ti objasne tvoja prava. I počni da tražiš stan. Ne da ga kupiš, već da ga iznajmiš. Mali. Samo da znaš da imaš opciju B.“
Ovaj razgovor je postao spas za mene. Po prvi put sam shvatila da imam izbor. Da nisam obavezna da slepo pratim svog muža u njegove sumnjive avanture.
Otišla sam kod advokata. Mladić sa naočarima strpljivo mi je objašnjavao o zajedničkom vlasništvu, o podeli imovine, o tome kako moje „da“ ili „ne“ ima pravnu snagu. Napustio sam njegovu kancelariju kao druga osoba. Strah je i dalje bio tu, ali je bio pomešan sa novim, opijajućim osećajem – osećajem sopstvene ispravnosti.
Preuzela sam akciju. Ažurirala sam svoju biografiju i našla posao sa skraćenim radnim vremenom katalogizujući privatnu biblioteku penzionisanog profesora. To mi je dalo deo sopstvenog novca i samopouzdanja. Počela sam aktivnije da razmatram opcije iznajmljivanja. Nisam samo tražila mesto za život. Tražila sam mesto moći.
I našla sam ga. Mali, ali svetao jednosoban stan. Stara kuća, visoki četvrti sprat, i što je najvažnije – ogroman prozor u sobi sa širokom daskom. Stajala sam usred prazne sobe, obasjane sunčevom svetlošću, i zamišljala kako ću ovde rasporediti svoje ljubičice, kako ću postaviti fotelju, podnu lampu… Shvatila sam – to je to. Moje utočište.
Dmitrije nije ništa primetio. Bio je zaokupljen svojom idejom. Već je u sebi gradio kuću, sadio baštu, pozivao prijatelje na roštilj. Očigledno je moje tiho otuđenje pripisao ženskim hirovima. Tačka bez povratka je prođena jedne decembarske večeri. Vratio se kući mašući nekim papirima.
– Ženo, čestitaj nam! Uplatio sam kaparu za parcelu!
Zaledila sam se.
– Kako… si platio kauciju? Kojim novcem?
– Pa, našim, šta još? – odgovorio je nemarno. – Uzeo sam sa štedne knjižice. Ne brini, to je samo malo, samo da nam rezervišem. Vlasnik je dobar momak, pristao je da sačeka glavni iznos od odštete.
On je to uradio. Uzeo je naš zajednički novac, koji smo štedeli preko deset godina „za starost“, i potrošio ga ne pitajući me. Prešao je granicu. Pokazao mi je da su moje mišljenje, moja osećanja, moje postojanje za njega prazne reči.
Nešto u meni je puklo. Ta nit strpljenja koja je sve držala na okupu. Pogledala sam ga kao da ga vidim prvi put. Ne svog muža, ne voljenu osobu, već stranca, samozadovoljnog čoveka koji me je koristio kao zgodnu stvar.
„Nisi imao pravo“, rekao sam. Moj glas je bio tih, ali tvrd kao čelik.
Iznenađeno je podigao obrvu.
– U kom smislu? Ovo je za našu zajedničku budućnost!
– Nemamo zajedničku budućnost. Ne na ovom polju sa korovom.
To je bio prvi put posle godina da sam mu otvoreno protivrečila. Bio je zatečen. A onda mu se lice iskrivilo od besa.
– O čemu pričaš? Da li se ti to buniš? Ja se trudim za svoju porodicu, a ti…
– Trudiš se za sebe. Za svoj neostvareni san da postaneš gospodar života. Ali ja, moj život, moje želje nisu uključene u tvoje planove.
Počeo je ogroman skandal. Vikao je da sam nezahvalna, da sam celog života živela od njega, da ne razumem ništa o pravom životu. Lupao je nogama, mahao rukama. A ja sam stajala tamo i ćutala. Ali to više nije bila uplašena tišina žrtve. To je bila mirna tišina posmatrača. Pogledala sam ga i shvatila da više ne volim ovog čoveka. I verovatno ga nisam volela već dugo.
„Sagradiću ovu kuću svakako!“, vikao je izbezumljeno. „A ako ne želiš, možeš da ideš gde god želiš!“
„U redu“, rekao sam. „Idem.“
Zaćutao je, zaprepašćen. Očigledno nije očekivao takav odgovor. Mislio je da ću, kao i uvek, zaplakati i popustiti.
„Podelićemo nadoknadu za stan na pola“, nastavila sam ravnim glasom. „I te pare što si već dao – i to će ti se računati da znaš.“
– Šta? – zaurlao je. – Jesi li poludela? Koja polovina? Ja sam muškarac, izdržavao sam porodicu!
„Advokat kaže pola“, slegnula sam ramenima. „Pošto ionako planiraš da živiš van grada, ne treba ti gradski stan. Ali meni treba. Iznajmiću stan za sebe.“
Sledećeg dana sam pozvala agenta za nekretnine. Nedelju dana kasnije već sam sedeo u njenoj kancelariji sa ugovorom u rukama. I tačno tada je pozvao.
„Idi kod roditelja…“
Saslušala sam ga do kraja, spustila slušalicu i pogledala devojku agentkinju za nekretnine.
„Je li sve u redu?“ upitala je saosećajno.
„Da“, osmehnuh se prvi put posle dugo vremena, zaista. „Više od toga. Gde bi drugo trebalo da potpišem?“
Ruka mi se nije tresla.
***
Potez je bio čudan. Tiho i brzo. Dmitrije, očigledno odlučivši da blefiram, otišao je na pecanje sa prijateljima na dva dana – „da razbistri glavu“. Iskoristila sam to. Pozvala sam sina i sve mu objasnila. Dugo je ćutao, a onda je rekao: „Mama, doći ću.“
Sin je stigao sledećeg dana, uzeo slobodan dan. Nije postavljao nikakva nepotrebna pitanja, nije mi me propitivao. Jednostavno je iznajmio auto, pomogao mi da spakujem svoje oskudne stvari. Knjige. Odeću. Foto-albume. Kutiju sa mojim ljubičicama, koju sam pažljivo umotala u stari šal. I još jednu kutiju, prašnjavu, sa tavana. U njoj je bio moj stari fotoaparat i sva oprema za razvijanje fotografija – moja strast iz mladosti, napuštena rođenjem sina. Kosta je pogledao kutiju i ćutke, ali sa razumevanjem, odneo je dole.
Nismo poneli nikakav nameštaj. Ništa iz tog života koji smo delili. Otišla sam sa jednim koferom, nekoliko kutija i nekoliko ljubičica. Dok smo iznosili poslednju kutiju, zaustavila sam se na vratima i osvrnula se po praznom stanu. Dvadeset pet godina. Čitav život. Ali nisam se osećala tužno ili nostalgično. Samo olakšanje. Kao da sam konačno skinula nepodnošljiv teret sa pleća.
Novi stan me je dočekao bučnim odjekom i mirisom sveže farbe. Kosta mi je pomogao da unesem svoje stvari.
„Mama, jesi li sigurna?“ upitao je dok smo stajali nasred prazne sobe.
„Siguran sam“, odgovorih čvrsto. „Sigurna kao što nikad u životu nisam bila.“
Zagrlio me je. Čvrsto, kao u detinjstvu.
– Ako se nešto desi, tu sam. Tata… nije hteo ništa loše. Samo je… zbunjen.
– Znam, sine. Ali moraće sam da se raspetlja bez mene.
Uveče, kada je moj sin otišao, ostala sam sama. Prvi put za trideset godina bila sam apsolutno, potpuno sama u svom domu. Sedela sam na podu usred sobe, obuhvativši kolena rukama. Svetla ulice palila su se napolju kroz ogroman prozor. Tišina. Blažena, gusta, medena tišina. Nije pritiskala, nije ugnjetavala. Obavijala je i lečila.
Nisam raspakovala stvari. Samo sam otišla do prozora, otvorila kutiju sa ljubičicama i počela da ređam saksije na široku, prozorsku dasku nalik aerodromskoj. Zatim sam iz druge kutije izvadila stari fotoaparat. Bio je težak i hladan. Prešla sam prstima po njegovim izlizanim dugmićima i škljočnula. Ovaj suvi, mehanički klik je zvučao u tišini kao startni pištolj.
Onda je usledio razvod. Dmitrije je bio besan. Nije mogao da veruje da sam to zaista uradila. Bilo je suđenja. Pokušao je da dokaže da nemam pravo na polovinu odštete. Advokat koga je Tanja preporučila mirno i metodično je odbio sve njegove napade. Na kraju je sud sve podelio na ravne delove. On je dobio svoju parcelu i svoj deo novca. Ja sam dobila svoj. Bilo je dovoljno da kupim taj isti jednosoban stan. Ponovo sam se zadužila da bih napravila popravke, ali to su bili moji sopstveni, razumljivi i smisleni dugovi.
Ponekad, vrlo retko, zove me bivši muž. Živi u građevinskoj prikolici na svom imanju. Nikada nije počeo da gradi kuću – ili nema novca, ili su ga radnici izneverili, ili je jednostavno van sebe. Žali se na život, na usamljenost, ponekad čak traži oproštaj. Slušam ga mirno, bez ljutnje i bez sažaljenja. Kao da slušam vremensku prognozu. Ovaj čovek je iz mog prošlog života, i on je završen.
Sada mi je dobro. Još uvek radim u biblioteci. Čitava moja prozorska daska je prekrivena ljubičicama, i cvetaju kao lude. Uveče sedim u staroj fotelji ispod podne lampe koju mi je sin poklonio za useljenje i čitam. A vikendom uzimam svoj fotoaparat i idem u šetnju gradom. Fotografišem stara dvorišta, pukotine u zidovima, igru svetlosti na crkvenim kupolama, lica prolaznika. Učim ponovo da vidim. Da vidim lepotu u malim stvarima. Da vidim sebe.