Kćerka je izbacila majku iz kuće – ali ono što je majka uradila poslije toga šokiralo je cijelu porodicu!Evelyn je sjedila na ivici kreveta, prsti su joj drhtali dok je dodirivala okvir sa slikom svog pokojnog muža. Nije mogla da vjeruje da je ovo njen život – da je sopstvena kćerka pretvorila njihov dom u mjesto gdje je nepoželjna.Laurenove riječi odzvanjale su joj u ušima, svaka kao udarac: „Parazit. Beskorisna. Smetaš nam.“
Bilo je kasno kad je spakovala mali kofer. Nije željela da je izbacuju pred komšijama, da je gledaju dok je kćerka vuče niz stepenice. Umjesto toga, tiho je sišla, posljednji put pogledala zidove koje je sama birala i izašla na hladan noćni zrak.
Hodala je dugo, sve dok se svjetla njihove kuće nisu izgubila iz vida.Te noći nije otišla daleko – odsjedala je u malom pansionu na kraju grada. Nije plakala. Samo je sjedila pored prozora, gledala u mrak i u sebi pravila plan.
Na stolu je ležala fascikla koju je godinama čuvala – kupoprodajni ugovor, testamenti i sve što dokazuje da kuća i dalje pravno pripada njoj.„Nisi me izbrisala, Lauren,“ šapnula je. „I uskoro ćeš vidjeti koliko sam još jaka.“
Ali kad je sutradan otišla u katastar da provjeri stanje papira, otkrila je nešto što joj je sledilo krv u žilama – i natjeralo je da donese odluku koja će zauvijek promijeniti odnos sa kćerkom.
Sutradan ujutro, Evelyn je spakovala svoju malu torbu, ali umesto da izađe iz kuće, otišla je pravo u arhivsku fioku u hodniku. Tu su još stajali svi papiri od kuće – ona ih je čuvala od dana kada su ona i Paul prvi put potpisali hipoteku. Njene ruke su drhtale dok je vadila fasciklu, ali srce joj je kucalo snažno.
Na naslovnoj strani je jasno stajalo njeno ime. Njeno i Paulovo. Nigde Laurenino. Nigde Ericovo. Ta kuća je i dalje bila njena. Evelyn je sela za sto, uzela olovku i počela da piše. Njeno pismo je bilo kratko, ali odlučno: obaveštenje o iseljenju.
Uveče, kada su Lauren i Eric došli kući, zatekli su Evelyn kako sedi za stolom, mirna, sa šoljom čaja. Na stolu je ležao papir.„Šta je ovo?“ Lauren je pitala, podižući obaveštenje.
„To je vaša odluka“, rekla je Evelyn tiho. „Rekli ste mi da izađem iz svoje kuće, pa ću vam sada učiniti isto. Imate 30 dana da pronađete svoj dom. Ovaj više nije vaš.“Eric je problijedio. Lauren je prasnula u smeh, ali taj smeh nije imao snagu. „Ne možeš to da uradiš!“
„Mogu“, rekla je Evelyn i pokazala na ugovor o vlasništvu. „Ja sam vlasnica. Vi ste bili samo gosti. A sada, vreme je da idete.“Lauren je crvenela od besa, ali nije mogla ništa. Eric je pokušao da pregovara, ali Evelyn je prvi put u dugo vremena bila nepokolebljiva.
U narednim nedeljama, dok su pakovali svoje stvari, atmosfera u kući je bila ledena. Evelyn nije vikala, nije plakala – samo je bila prisutna, kao stub, kao sećanje na sve što je ta kuća bila i što će ponovo biti.
Na dan kada su otišli, Evelyn je izašla na verandu i gledala ih kako odlaze. Nije osećala pobedu. Osećala je mir.Te noći je otvorila prozore i pustila svež vazduh unutra. Prostorije su opet mirisale na lavandu. Stavila je fotografiju Paula na sto i nasmešila se.„Vratila sam dom, ljubavi,“ šapnula je. „Za oboje.“
PREUZETO