Franjo i Krunoslava iz Hrvatske odlučili su da se odreknu sina preko novina, kažu da nisu više mogli da trpe njegovo ponašanje, a kad se oženio situacija se dodatno pogoršala
Svi gajimo nadu da će starost biti ugrejana prisustvom dece. Da će telefon zazvoniti. Da će se vrata otvoriti i da će ući – sa osmehom, sa poklonima, sa željom da duže ostanu. Verujemo u nepisani dogovor: Bio sam tu za tebe u tvom detinjstvu – ti ćeš biti tu za mene u mojoj starosti.
Ali život se ispostavlja drugačije.
Deca odlaze. Ponekad i fizički – selidba u druge gradove i zemlje. Ponekad emocionalno – ostajući na dohvat ruke za poziv, ali ne deleći ništa važno. I često to nije zbog njihove bezosećajnosti ili nezahvalnosti. Zato što ih blizina tebe boli.
Mnogi od nas, a da toga nisu ni svesni, grade zidove tamo gde bi trebalo da budu mostovi. Reč koja boli više nego delo. Osuda koja se prikriva kao zabrinutost. Kontrola koja guši. I tokom godina, kap po kap, umor, razočaranje i odbacivanje se nagomilavaju u dečjoj duši. Dok jednog dana ne odluči – tiho ili glasno – da više ne može da izdrži. Ne želi da. Ne oseća se povezano.
Krunoslava i Franjo Šimpović iz Hrvatske nešto slično doživeli su sa svojim sinom pa su doneli odluku da se javno, “preko novina”, odreknu svog 45-godišnjeg sina, pre nekoliko godina.
Tvrdili su tada da već četiri godine sin nije bio kod njih, a kako su i unuci počeli da izbegavaju kontakte s njima, odlučili su da staru narodnu poštapalicu “odreći ću te se preko novina” pretvore u delo.
– Javno se odričemo našeg sina, on, zajedno sa snajom, za nas više jednostavno ne postoji. Učinićemo sve da se i pravno ‘izbriše’ kao naš sin” – istakli su Krunoslava i Franjo Šimpović.
– Još dok je bio student umeo je da nas vređa, pogotovo mene. Bili smo mu dobri samo kada je potreban novac. Situacija se dodatno pogoršala nakon što se oženio. U prve tri godine braka naša snaja bila je dobra, a nakon toga sve se okrenulo i postajao je sve gori i gori – ispričala je tada Krunoslava Šimpović.
– Svaki poziv u poslednje četiri godine završavao je teškim sinovljevim uvredama, a kada bismo došli kod njega u goste, zajedno sa snajom činio je sve što je mogao samo da ne vidimo unuke – dodala je ona.
– Unuci nas obožavaju jer smo ih svuda vodili i uživali su u druženju sa nama. Sin i snaja su čak izmislili da mi živimo u Americi, pa su i na taj način pokušali da nas odvoje od unuka. Nikad nas u poslednje četiri godine nije pozvao, a dosta često se nije javljao na naše pozive. Meni je svašta govorio i toliko me vređao da sam znala da plačem po ceo dan – požalila se Krunoslava Šimpović pre nekoliko godina.
– Potpuno smo slomljeni i nije nam preostalo ništa drugo nego se preko novina odreknemo i sina i snaje – zaključila je tada Krunoslava.
Sin nije želeo previše da komentariše istup svojih roditelja.
– Meni je to pomalo smešno, a svaki drugi komentar vezan za navode mojih roditelja je suvišan – kratko je rekao.
Stil / Espreso