Dečak je vikao pored majčinog groba da je još uvek živa-ljudi mu nisu verovali dok policija nije stigla
Već početkom maja ljudi su počeli da primećuju dečaka na groblju. Imao je najviše deset godina. Svakog dana sedeo je pored istog groba, naslonio se na hladni kamen i, gledajući u nebo, vikao::
– Živa je! Ona nije ovde!
Posetioci su ga gledali sa empatijom. Svi su mislili isto: prolazi kroz tugu, ne može se pomiriti sa gubitkom. Mislili su da će vremenom shvatiti da majka više nije tu.
Ali prošla je nedelja, zatim još jedna, a dečak je stalno dolazio. Bez obzira na vremenske prilike.
Na kraju, čuvar groblja nije mogao da izdrži njegove povike i prijavio se policiji.
Na mesto je došao mladi oficir. Pažljivo je prišao.
– Zdravo – – rekao je tiho.
Dečak je zadrhtao i pogledao ga. Lice mu je bilo preplavljeno suzama, iscrpljeno, a pogled iznenađujuće zreo.
– Znate kako da proverite da li neko diše pod zemljom? pitao je neočekivano.
– Ne… to nisu misli koje bi dete trebalo da ima”, odgovorio je policajac.
– Rekli su da je mama zaspala za volanom. Ali nikad nije umorna. Nikad! šapnuo je dečak. – I nisu mi dozvolili da se oprostim od nje.…
Policajac je pogledao grob. Zemlja je izgledala nedavno iskopana. U blizini je ležala lopata…
– Ko ti je to rekao?
– Ljudi za koje je radila. Čovek sa zlatnim prstenom … i žena koja se uvek smeši, čak i kada je zlobna.
– Znaš li njihova imena?
Dečak je nazvao ime žene. Policajac ih je snimio. Bilo je nešto u njegovom glasu zbog čega je oficir ne samo zapamtio razgovor, već ga je i predao nadređenima.
Ubrzo je pokrenuta istraga. Ispostavilo se da je dečakova majka-Ana – bila računovođa u velikoj farmaceutskoj kompaniji. Nedelju dana pre navodne nesreće, prestala je da dolazi na posao. Poslodavac je tvrdio da je premorena, a kasnije da je umrla. Potvrdu o smrti potpisao je lekar fabrike.
Tokom sahrane kovčeg je bio zatvoren. Nije izvršena obdukcija. Po naređenju policije, dogodila se exgumacija.
Kovčeg je bio prazan.
Došlo je do saveznog nivoa. Pojavile su se šokantne činjenice: Ana nije bila običan računovođa. Mesecima je prikupljala dokaze o kriminalnim aktivnostima rukovodstva kompanije-dokumente, transfere, zapise. Htela je da ga preda tužilaštvu. Ali neko je shvatio.
A onda je usledio neočekivani zaokret-čak i za dečaka.
Ana… nije umrla. Njenu smrt inscenirala je sama policija.
Na dan kada je prijavila dokaze, istražitelji su već sproveli druge istrage protiv iste kompanije. Brzo su doneli odluku: Ana je uključena u program zaštite svedoka.
Zbog tajnosti, njena smrt je inscenirana. Kovčeg je od početka bio prazan. Dečak nije znao ništa da ne ugrozi operaciju. Znao je samo jedno-da je njegova mama živa.
I bio je u pravu.
Tri meseca nakon završetka suđenja i hapšenja krivaca, Ana se pojavila na vratima njihove stare kuće.
Ako ste dirnuti ovom pričom — podelite je sa drugima. Jer ponekad je vredno verovati glasu deteta.
preuzeto