Videla sam svog muža kako izlazi iz klinike sa dvoje beba koje nikada ranije nisam videla.
Tog jutra probudila sam se ranije od svih. Srce mi je tako jako kucalo da mi se činilo da ga cela kuhinja čuje. U rukama sam držala test za trudnoću — dve jasne, svetle crte. Trudna. Ponovo.
Sela sam na stolicu i duboko udahnula. Sreća, naravno, bila je tu… ali zajedno s njom došao je i ogroman osećaj tereta. Jedva smo sastavljali kraj s krajem. Mark je radio kao čistač u tržnom centru, ja kao bebisiterka. Naš sin Leo trebao je da krene u drugi razred. A sada još jedno dete…
Htela sam da kažem Marku za doručkom, ali kad sam videla njegovo umorno lice i ugašen pogled, jednostavno nisam mogla. Brzo me je poljubio u obraz, uzeo svoju staru torbu i otišao na posao.
„Kasnije,“ rekla sam sebi. „Reći ću kasnije.“
Nekoliko sati kasnije sedela sam u klinici, čekajući lekara. Sunce je sjajno sijalo kroz prozor, a ja sam nesvesno gledala na ulicu. I odjednom sam se ukočila.
Mark.
Ali nešto nije bilo u redu. To nije bio isti Mark koji je tog jutra pio kafu u kuhinji u iznošenoj majici. Taj muškarac je izgledao potpuno drugačije: crno odelo, skupi sat, siguran korak. U rukama je držao dvoje beba, pažljivo umotanih u snežno bele ćebence.
Trepnula sam, misleći da mi se priviđa. Ali ne. Prošao je pored mene, seo u sjajni crni automobil i odvezao se, čak ne pogledavši u mom pravcu.
Ruke su mi se tresle. Pitanja su mi se rojila u glavi. Čija su to deca? Zašto je on ovde? I zašto… je stranac?
Ne sećajući se šta radim, utrčala sam u porodilište. U jednoj od soba ugledala sam ženu — visoku, lepu, u skupoj haljini. Pakovala je stvari u dizajnersku torbu.
„Izvinite…“ moj glas je drhtao. „Tražim muža. Marka. Malopre sam ga videla kako izlazi sa dvoje beba. To su… vaša deca?“
Žena se ukočila, kao da je neko pritisnuo pauzu.
„Vaš muž?“ ponovila je i problijedela. „Ali… to je moj muž.“
Izvadila sam telefon i pokazala joj sliku. Pogledala je u ekran i naborala obrve.
— Ne… To nije moj muž. Ali…
Ni jedna od nas nije razumela šta se dešava. U mojoj glavi su se mešali bes, strah i bol.
— Hajde da saznamo istinu — rekla je odlučno, iako se u njenim očima video strah.
Zajedno smo obišle prijem, razgovarale sa medicinskom sestrom, pa zatim sa administratorkom. Informacije su se pojavljivale deo po deo, kao u nekom filmu. I na kraju slagalica se složila: Mark je imao brata blizanca.
Rodili su se u istoj porodici, ali su kao bebe bili razdvojeni. Marka je usvojila obična porodica u našem gradu, a njegovog brata, Endrua, uzeli su imućni ljudi iz prestonice. Odrasli su u dva različita sveta i nisu ni slutili da postoje jedan drugome.
Sedela sam na klupi ispred klinike, pokušavajući sve to da shvatim. Mozak je odbijao da prihvati. Ali duboko u srcu sam znala: to je objašnjavalo sve — njihova ista lica, hod, pa čak i gestove.
Uveče smo se sreli. Kada je Mark prvi put video Endrua, obojica su se ukočili, kao da gledaju u ogledalo. Na trenutak je nastala tišina, a onda je Mark napravio korak napred i zagrlio ga.
— Bože… — uspeo je samo da šapne. — Mislio sam da sam sam.
Ni Andrew nije mogao da zadrži suze. Razgovarali su do kasno u noć, gledali fotografije iz detinjstva i prepričavali svoje živote. Mark je priznao da je oduvek osećao neku čudnu prazninu, kao da mu nešto nedostaje. Sada je znao — nedostajao mu je brat.
Andrew se pokazao kao sasvim drugačiji čovek — samouveren, uspešan, a istovremeno topao i jednostavan. Njegova žena, Loren, ista ona žena iz klinike, slušala nas je i vrtela glavom: „Mislila sam da znam sve o svom mužu. A ipak nisam.“
Od tada se sve promenilo. Andrew je ponudio pomoć: iznajmio nam je mali, ali prijatan stan i pomogao da pronađemo posao. Loren je postala prava prijateljica.
Nekoliko meseci kasnije rodila sam ćerku. Kada smo je doneli kući, Leo je trčao po sobi, dok su se Mark i Andrew, kao dečaci, prepirali na koga više liči.
Sada su naši vikendi porodična okupljanja. Leo se igra sa blizancima od Andrewa, muškarci se smeju raspravljajući ko bolje sprema roštilj, a ja sebe hvatam kako mislim da sam zahvalna sudbini za ovaj čudan, gotovo mističan preokret.
Ponekad život donese neverovatne poklone. Ono što je počelo bolom, strahom i sumnjama, pokazalo se kao početak novog poglavlja — poglavlja u kojem smo pronašli porodicu za koju nismo ni znali da postoji.
PREUZETO