Devojka u invalidskim kolicima došla je u azil i odlučila da uzme najzahtevnijeg psa. Kada ju je nemački ovčar ugledao, desilo se pravo čudo.
Tog dana devojka se usudila da ostvari san o kojem je dugo razmišljala — da ode u azil i izabere prijatelja. Nije želela samo kućnog ljubimca za šetnje, već pravog, vernog saputnika koji će biti pored nje u svakom trenutku.
Točkovi njenih kolica tiho su škripeći prolazili dugim hodnikom dok je ulazila u prostranu salu u kojoj su desetine pasa čekale svog čoveka.
Svaki od njih pokušavao je da privuče pažnju: jedan je radosno skakao, drugi je lajao, a treći je jadno cvileo. Devojka se zaustavljala kod svake kaveza, gledala pse u oči, ali srce je ćutalo — nije osetila onaj poseban impuls o kojem je sanjala.
Već je mislila da je došla uzalud, kada ga je iznenada primetila. U uglu, daleko od buke i meteža, ležao je nemački ovčar.
Velik, snažan, sa mudrim pogledom, nije davao nijedan zvuk. Samo je ležao, kao da čeka da sve ovo konačno prođe.
“— Njega,” rekla je iznenada, sigurnim glasom, pokazujući na psa.
Radnik azila je iznenađeno podigao obrve:
“— Jesi li sigurna? Ovaj pas je težak. Niko se nije uspeo sprijateljiti s njim. Plašimo se da će mu biti teško da veruje ljudima.”
Devojka se blago osmehnula i odmahnu glavom:
“— Svi imaju svoje teškoće,” tiho je odgovorila, dodirujući naslon kolica. “— Možda mu je jednostavno potreban neko ko će ga razumeti.”
“— Ako si sigurna…” uzdahnuo je muškarac. “— Hajde da probamo.”
Kada su otvorili kavez i izveli ovčara, sala je utihnula. Svi su očekivali da će pas postati nervozan ili uplašen. Zaustavio se nekoliko koraka od devojke, budno podigao uši i pažljivo je posmatrao.
Trenutak je trajao večnost. I iznenada, pas je napravio korak napred. Zatim još jedan. Devojka nije skretala pogled; tiho se osmehnula.
I tada se desilo nešto što niko nije očekivao. Pas je prišao bliže, polako spustio glavu i nežno se oslonio na njene noge.
Pomirisao je kolica, njene ruke i — na iznenađenje svih — legao pored nje, kao da želi reći: „Veruj mi, ja verujem tebi.”
Srce joj je ubrzano kucalo dok je pružila ruku i pomazila ga po glavi. Pas je duboko uzdahnuo i zatvorio oči, dopuštajući da joj ruka dodirne njegovu dlaku.
“— Sada si moj prijatelj,” prošaptala je. “— Bićemo zajedno.”
Isti dan su se vratili kući — devojka i onaj koga su svi smatrali „teškim“ i „nedostižnim“. Od tog trenutka počela je njihova priča o prijateljstvu i poverenju, puna dugih šetnji, tihih večeri i malih pobeda.
PREUZETO