Nestanak koji je slomio porodicu: Saša je imao 11 godina kada je otišao na trening i nikada se nije vratio
Bilo je kasno popodne, nebo se polako prelijevalo u boje zalaska sunca, kad je mali Saša vezao pertle na svojim omiljenim sportskim patikama. Imao je tek jedanaest godina, ali je već sanjao kako će jednog dana postati fudbaler.
Sličnu sudbinu imala je i Katarina, djevojčica koja se otrgla ocu iz ruku i sama šetala šumom.
„Mama, daj mi flašicu vode, zakasniću!“, viknuo je dok je oblačio dres.
„Polako, sine, imaš vremena. Samo pazi kad prelaziš ulicu“, rekla je majka, pružajući mu bočicu.
Zagrlila ga je na vratima i nježno poljubila u kosu.
„Vrati se brzo, večera će biti gotova kad dođeš.“
„Hoću, mama“, nasmijao se i potrčao niz ulicu.
Bio je to njihov posljednji razgovor.
Dani bez odgovora
Kada se nije vratio s treninga, majka je prvo pomislila da je ostao kod drugova. Ali kako su sati prolazili, a njega još nije bilo, u njoj je rastao strah.
Zvala je prijatelje, obilazila komšije, otišla i sama do terena – ali Saše nije bilo. Te noći, po prvi put, kuća je ostala prazna, a ona je osjetila da se događa nešto ozbiljno.
Policija se brzo uključila. Pokrenuta je potraga – pretraživani su parkovi, škole, obližnje šume. Njegova slika pojavila se na stubovima i zidovima. Komšije su šaptale, prijatelji pitali, a majka je ponavljala samo jedno:
„Moj Saša će se vratiti. Mora.“
Godine nade i bola
Prolazile su godine, ali odgovora nije bilo. Majka je tiho čuvala njegovu sobu, kao da će se svakog trenutka pojaviti i reći:
„Mama, stigao sam.“
Ponekad bi u snu čula njegove korake u hodniku. Ponekad bi joj se učinilo da ga vidi među djecom na ulici. Nije bilo dana da ga nije čekala.
„Mislila sam da će mi srce pući od bola, ali nisam smjela odustati. Ako ja ne čekam svog sina – ko će?“, govorila je prijateljici.
Otkriće nakon 22 godine
Prošle su dvadeset i dvije godine od nestanka. Majka je gotovo izgubila svaku nadu, sve dok nije doživjela trenutak koji će zauvijek pamtiti.
Jedna njena prijateljica je na poslu primila kutiju od nepoznatog pošiljaoca. Na njoj je pisalo:
„Za Verku K.“ – ime Sašine majke.
Kada je otvorila kutiju, ugledala je patike u kojima je Saša otišao na trening tog dana. Srce joj je zastalo.
Pored njih, pažljivo presavijen, ležao je papir. Na njemu, dječjim rukopisom, stajala je poruka:
„Mama, ako nađeš ovo, znaj da te volim i da se nadam da ćemo se ponovo sresti, ali nemoj da me tražiš.“
Drhtavim rukama prislonila je papir licu, dok su joj suze lile niz obraze.
„Saša… moj Saša…“, ponavljala je kroz jecaje.
Neispričana priča
Poruka je otvorila nova pitanja:
Je li Saša bio tu, u blizini, prije nego je nestao?
Je li htio ostaviti trag majci, pokazati da misli na nju?
Odgovori nikada nisu stigli.
Ali za majku – to je bio znak. Dovoljan da zna da ju je njen sin volio i da je mislio na nju do samog kraja.
Mnogi su se pitali ko je poslao patike i poruku. Policija je ponovo pokrenula istragu – ali bez rezultata, prenosi Stil.
Glas majke
„Čuvam tu poruku kraj kreveta. Svakog jutra prvo što uradim jeste da je dodirnem i pročitam. To je moj razgovor s njim. To je moj Saša, moj dječak koji mi je ostavio dio sebe.“
preuzeto