„Zašto uvek moraš da dolaziš u toj staroj jakni, mama?“ – to su bile reči koje su mi zaledile srce dok sam stajala na vratima stana moje ćerke. Lenka je stajala ispred mene, prekrštenih ruku na grudima, izbegavajući moj pogled. Hodnik je mirisao na sveže pečene kolačiće, ali u tom trenutku sve je za mene bilo gorko.
„Izvini, dete, znaš da nemam drugu…“ pokušala sam tiho, ali ona je već okrenula glavu prema dnevnoj sobi gde su sedeli njen muž Andrija i njegovi roditelji, Mirjana i Željko. Uvek su dolazili sa poklonima: igračkama za unuke, skupim parfemima za Lenku, čak i novom posteljinom za njihov krevet. Ja sam donosila samo domaće kolačiće u staroj kutiji za kolačiće koju sam čuvala još iz Jugoslavije.
„Mama, ne možeš to da radiš… Svi vide razliku. Andrija se ljuti kada vidi da ne možeš da pomogneš sa kreditom ili kada ne doneseš nešto za decu. Njegovi roditelji uvek nešto daju. Osećam…stid pred njima.“ Lenka je šaputala, ali svaka reč je bila kao udarac.
Setila sam se dana kada sam sama odgajala Lenku nakon što nas je muž napustio. Radila sam dva posla – čistila sam u školi i pomagala u pekari. Nikada nismo imale mnogo, ali smo uvek imale dovoljno ljubavi. Sećam se kako smo zajedno pravile kolačiće za Božić, kako sam joj šila haljine od starih materijala. Nikada nije tražila više. Ili sam barem tako mislila.
„Znaš li koliko sam se trudila da ti pružim sve što sam mogla?“ tiho sam pitala, ali Lenka je već otišla među goste. Čula sam Mirjanu kako priča o novom letovanju koje su platili za Lenku i Andriju. „Pokrićemo sve, znaš da to nije problem za nas!“ Mirjana se smejala dok je Željko klimao glavom.
Osećala sam se kao uljez u sopstvenoj porodici. Unuci su mi mahali sa kauča, ali ih je Lenka brzo uvukla u sobu. „Baka će doći drugi put“, rekla im je tiho. Nisam znala šta me je više povredilo – njene reči ili pogled koji nije mogla da mi uputi.
Na putu kući, tramvaj je bio pun ljudi. Sedela sam stisnuta između dve žene koje su pričale o popustima u tržnom centru. Gledala sam kroz prozor i pitala se gde sam pogrešila. Da li je trebalo da radim više? Da li je trebalo da tražim pomoć? Ili je to jednostavno sudbina nas koji je nemamo?
Kada sam stigla kući, pozvala me je komšinica Jasmina. „Vesna, jesi li dobro? Videla sam te kako si danas izlazila iz tramvaja, sva zamišljena.“ Sve sam joj ispričala, a ona je samo uzdahnula: „Znaš, i moja Marija mi zamera što nisam mogla da pomognem oko auta ili kirije. Ovih dana, deci je stalo samo do materijalnih stvari. Nije kao što je nekada bilo.“
Te noći nisam mogla da spavam. Lenkine reči su mi odzvanjale u glavi: „Sramota me je pred njima.“ Setila sam se kako sam, kao dete, gledala kako moja majka pere tuđe prozore da bi mi kupila knjige za školu. Nikada je nisam pitala zašto nema više – bila sam ponosna na nju.
Sledećeg dana sam odlučila da ponovo odem kod Lenke. Tiho sam pokucala na vrata. Otvorila ih je iznenađeno.
„Moramo da razgovaramo, Lenka. Znam da ti nije lako da vidiš razliku između mene i Andrijevih roditelja. Ali volim te više od svega na svetu. Dala bih ti sve što bih mogla – ali nemam ništa više od onoga što jesam. Ako se stidiš toga, onda mi reci sada.“
Lenka je dugo ćutala. Videla sam suze u njenim očima, ali nije im dozvolila da padnu.
„Nije tako jednostavno, mama… Andrija se stalno žali kako njegovi roditelji sve finansiraju, a ti ne možeš ništa dati. Osećam se kao da nisam dovoljno dobra supruga ili majka jer nemam tvoju podršku kao što on ima njihovu…“
„Ali ja te podržavam! Svakog dana svog života! Možda nemam novac, ali imam srce! Zar to ništa ne vredi?“
Lenka je slegnula ramenima.
„Društvo danas na to gleda drugačije… Svi pričaju o novcu, o pomoći… Osećam pritisak sa svih strana.“
Nisam znala šta da kažem. Samo sam je zagrlila i osetila kako joj se telo trese od suza koje nije želela da pokaže ni sebi ni meni.
Kada sam izašla iz stana, osećala sam se prazno, ali i nekako lakše – bar sam rekla ono što mi je bilo na umu.
Danas sedim sama u svojoj maloj kuhinji i gledam stare fotografije – Lenka kao devojčica sa osmehom od uva do uva, ja sa rukama prekrivenim brašnom dok smo pravile kolačiće. Pitam se: gde smo izgubile tu bliskost? Da li je moguće da novac može da uništi ono što smo gradile godinama?
Možda nisam savršena majka, možda nemam mnogo toga da dam – ali imam ljubav koju ni najskuplji poklon na svetu ne može da kupi.
Ali ostaje pitanje: Da li je moguće obnoviti poverenje i ljubav kada ih razbiju očekivanja i stid?
STIL
„Zašto uvek moraš da dolaziš u toj staroj jakni, mama?“ – to su bile reči koje su mi zaledile srce dok sam stajala na vratima stana moje ćerke. Lenka je stajala ispred mene, prekrštenih ruku na grudima, izbegavajući moj pogled. Hodnik je mirisao na sveže pečene kolačiće, ali u tom trenutku sve je za mene bilo gorko.
„Izvini, dete, znaš da nemam drugu…“ pokušala sam tiho, ali ona je već okrenula glavu prema dnevnoj sobi gde su sedeli njen muž Andrija i njegovi roditelji, Mirjana i Željko. Uvek su dolazili sa poklonima: igračkama za unuke, skupim parfemima za Lenku, čak i novom posteljinom za njihov krevet. Ja sam donosila samo domaće kolačiće u staroj kutiji za kolačiće koju sam čuvala još iz Jugoslavije.
„Mama, ne možeš to da radiš… Svi vide razliku. Andrija se ljuti kada vidi da ne možeš da pomogneš sa kreditom ili kada ne doneseš nešto za decu. Njegovi roditelji uvek nešto daju. Osećam…stid pred njima.“ Lenka je šaputala, ali svaka reč je bila kao udarac.
Setila sam se dana kada sam sama odgajala Lenku nakon što nas je muž napustio. Radila sam dva posla – čistila sam u školi i pomagala u pekari. Nikada nismo imale mnogo, ali smo uvek imale dovoljno ljubavi. Sećam se kako smo zajedno pravile kolačiće za Božić, kako sam joj šila haljine od starih materijala. Nikada nije tražila više. Ili sam barem tako mislila.
„Znaš li koliko sam se trudila da ti pružim sve što sam mogla?“ tiho sam pitala, ali Lenka je već otišla među goste. Čula sam Mirjanu kako priča o novom letovanju koje su platili za Lenku i Andriju. „Pokrićemo sve, znaš da to nije problem za nas!“ Mirjana se smejala dok je Željko klimao glavom.
Osećala sam se kao uljez u sopstvenoj porodici. Unuci su mi mahali sa kauča, ali ih je Lenka brzo uvukla u sobu. „Baka će doći drugi put“, rekla im je tiho. Nisam znala šta me je više povredilo – njene reči ili pogled koji nije mogla da mi uputi.
Na putu kući, tramvaj je bio pun ljudi. Sedela sam stisnuta između dve žene koje su pričale o popustima u tržnom centru. Gledala sam kroz prozor i pitala se gde sam pogrešila. Da li je trebalo da radim više? Da li je trebalo da tražim pomoć? Ili je to jednostavno sudbina nas koji je nemamo?
Kada sam stigla kući, pozvala me je komšinica Jasmina. „Vesna, jesi li dobro? Videla sam te kako si danas izlazila iz tramvaja, sva zamišljena.“ Sve sam joj ispričala, a ona je samo uzdahnula: „Znaš, i moja Marija mi zamera što nisam mogla da pomognem oko auta ili kirije. Ovih dana, deci je stalo samo do materijalnih stvari. Nije kao što je nekada bilo.“
Te noći nisam mogla da spavam. Lenkine reči su mi odzvanjale u glavi: „Sramota me je pred njima.“ Setila sam se kako sam, kao dete, gledala kako moja majka pere tuđe prozore da bi mi kupila knjige za školu. Nikada je nisam pitala zašto nema više – bila sam ponosna na nju.
Sledećeg dana sam odlučila da ponovo odem kod Lenke. Tiho sam pokucala na vrata. Otvorila ih je iznenađeno.
„Mama? Šta radiš ovde?“
„Moramo da razgovaramo, Lenka. Znam da ti nije lako da vidiš razliku između mene i Andrijevih roditelja. Ali volim te više od svega na svetu. Dala bih ti sve što bih mogla – ali nemam ništa više od onoga što jesam. Ako se stidiš toga, onda mi reci sada.“
Lenka je dugo ćutala. Videla sam suze u njenim očima, ali nije im dozvolila da padnu.
„Nije tako jednostavno, mama… Andrija se stalno žali kako njegovi roditelji sve finansiraju, a ti ne možeš ništa dati. Osećam se kao da nisam dovoljno dobra supruga ili majka jer nemam tvoju podršku kao što on ima njihovu…“
„Ali ja te podržavam! Svakog dana svog života! Možda nemam novac, ali imam srce! Zar to ništa ne vredi?“
Lenka je slegnula ramenima.
„Društvo danas na to gleda drugačije… Svi pričaju o novcu, o pomoći… Osećam pritisak sa svih strana.“
Nisam znala šta da kažem. Samo sam je zagrlila i osetila kako joj se telo trese od suza koje nije želela da pokaže ni sebi ni meni.
Kada sam izašla iz stana, osećala sam se prazno, ali i nekako lakše – bar sam rekla ono što mi je bilo na umu.
Danas sedim sama u svojoj maloj kuhinji i gledam stare fotografije – Lenka kao devojčica sa osmehom od uva do uva, ja sa rukama prekrivenim brašnom dok smo pravile kolačiće. Pitam se: gde smo izgubile tu bliskost? Da li je moguće da novac može da uništi ono što smo gradile godinama?
Možda nisam savršena majka, možda nemam mnogo toga da dam – ali imam ljubav koju ni najskuplji poklon na svetu ne može da kupi.
Ali ostaje pitanje: Da li je moguće obnoviti poverenje i ljubav kada ih razbiju očekivanja i stid?
STIL