Stajao sam na stepenicama porodilišta, držeći svog mladog sina i papir. Oko mene su bili zagrljaji, cveće, baloni, suze. Svako je uzimao “svoje”. Nikoga nije bilo briga za mene. Samo je moja mama nervozno mahala taxijem.
Duboko sam udahnuo. U meni više nije bilo prostora za suze. Kamen koji se rodio u meni kada je Oleg spustio slušalicu postajao je sve veći i jači.
Hajde, mali, šapnula sam, ljubeći sina u čelo. – Sve ćemo razumeti zajedno.
Put kući izgledao je beskrajno. Mama je ćutala, samo je jednom primetila:
Oprosti mu, ćerko. Možda će se sve promeniti.…
Odgovorio sam samo sa pola osmeha. Prvi put u životu osetio sam da više neću moći da “popravim” ono što nisam slomio.
Rani dani su bili teški. Neprospavane noći, beba koja plače, umor koji vas spušta s nogu. Ali u stanu se pojavilo nešto novo: istina. Nije bilo više laži, niti” sastanaka”, niti”saobraćaja”. Samo ja i moj mali dečak.
Prošlo je nekoliko nedelja. Jedne večeri telefon je ponovo zasvetlio: Oleg.
– Kako si, momci? glas mu je zvučao kao da pita o vremenu.
– Samo sada bez tebe.
– Šta to znači bez mene? Ja sam njen otac!
– Već ste doneli odluku onog dana kada niste došli u našu bolnicu. Sećate se?
Na liniji je vladala tišina. Onda je nešto promrmljao i spustio slušalicu.
I prestao sam da čekam njegove pozive. Moj svet se promenio. Svakog dana sam video kako moj mali dečak raste i kako me njegove oči traže među svim ljudima. Znao sam: sada ne živim samo za sebe. I to mi je dalo snagu.
Jednog popodneva kotrljao sam kolica po parku kada je neko stao pored mene. Mladić je pogledao mog sina.
“Kakav ozbiljan mali čovek”, nasmešio se. – Baš kao i njegova mama.
Pogledao sam ga i prvi put posle dužeg vremena osetio sam da se nešto oslobađa u meni. Možda nada. Nadam se životu u kojem nema laži u kojima moj sin i ja zaista cenimo.
Pritisnula sam svoje dete na sebe i to je sve o čemu sam razmišljala:
– Počinjemo ispočetka. Ali sada mi ide dobro.
② Kraj.
PREUZETO