A jedna starija koleginica naučila me je da nisam zaboravila ceo život: nikada ne osuđujte osobu prema njenim godinama dok niste videli bol i snagu u njegovim očima.
Njen glas nije bio ni ljut ni uvredljiv – bio je mekan, jasan. I zato-još jače.
Prodavci su ćutali. Mlada žena na štandu počela je nervozno da okreće prsten.
“Ja sam udovica”, nastavila je žena. – I danas, pre tačno pedeset godina, moj muž me je zaprosio. Želite znati kako? Dao mi je haljinu. Nije ova, naravno, slična. I rekao mi je “” u ovoj haljini si kao san. Hoćeš da budeš moja zauvek?“
Nasmešila se, ali svetlost joj je blistala u očima.
– I pomislio sam: danas, na ovaj dan, daću sebi poklon. Ne zbog nekog drugog. To je za sebe. Jer to zaslužujem.
Prodavci su gledali dole. Jedna je tiho progutala.
“Ali znate šta”, glas joj je postao malo oštriji-uopšte nisam razmišljao da kupim ovu haljinu.
– Kako je to? – šapnula je.
– Zato što sam je već naručio-po meri, od dizajnera “grofa”. Upravo sam svratio da vidim kako služe mladim ljudima u trgovini.
Zatim je iz torbe izvukao mali zlatni privezak sa logotipom poznatog Sofijskog nakita.
– Ja sam gazdarica butika preko puta. Da, devojke, domaćice. Nije prodavačica. Nije čistačica. I bio sam zainteresovan da vidim kakve veze imam ovde u prodavnici budućnosti.
Jedna od devojčica je bledela. Drugi je napravio korak unazad kao da želi da nestane.
– Koliko odraslih žena mislite da dolaze ovde da se malo zabave? A koliko će se njih vratiti nakon toga?
Tišina. Zatim je druga žena pozvala sa dna prodavnice.:
– Potpuno si u pravu. I meni je više puta rečeno da sam neprijatan, a ne klijent.
“Tako lepo govoriš”, rekla je druga. – Kad bih mogao da zadržim tu moć i u svojim godinama…
Baka je klimnula glavom.
– To nije talenat. To je navika. Izgrađen od bola. I od preživljavanja.
I odjednom je rekao nešto što niko nije očekivao.:
– Želite da znate koliko imam godina? Sedamdeset dva. I upravo sam završio kurs slikanja. Idem na ples – argentinski tango. Takođe sam se prijavila za jogu. Jer život se nastavlja. Dok duša ne odustane. A ne telo.
Prodavačica koja se najviše smejala spustila je glavu.
– Nisam trebao tako da razgovaram sa vama.
Baka je prišla.
– Opraštam ti. Jer nikad nisam razumeo. Ali život uči. A kad izgubite nekoga ko je mlađi od vas… počinjete da vidite drugačije.
– Ja … izgubio sam ćerku”, nastavio je glas, koji je samo lagano drhtao. Imao je dvadeset i tri. Od tada, svaki njen rođendan, kupujem nešto lepo. Jer ne može. I još uvek mogu.
Tišina. Kupci se nisu kretali. Čovek pored svoje probne verzije skinuo je kapu.
– Ti si inspiracija… neko je progovorio.
“Ne, dušo”, nasmešila se baka. – Ja sam samo čovek. Kao ti. Ali molim vas, budimo malo bolji jedni s drugima-sami, naš svet neće postati topliji.
Pogledala je haljinu.
– Zapravo … ionako želim da pokušam.
– Naravno! rekao je jedan i pojurio joj u pomoć. – Dolazi ti.
Ali samo pod jednim uslovom.
– Šta?
– Daješ mi popust. Zbog današnje besplatne lekcije humanosti.
Smeh. Tiho. Stvarno.
Kada je baka izašla iz testne sobe, svi su ćutali. Njena haljina je izgledala sjajno. Ne zato što je izgledala mlada. I zato što je imao stalak. Duša. Pogled.
Kupci su počeli da aplaudiraju. Prodavačica koja ju je povredila rekla je::
Promenili ste moj način razmišljanja.
“Nisam ja dete”, odgovorila je. – Život. Bio sam samo ogledalo u kojem sam ga prvi put video.
Izašla je iz prodavnice noseći kovertu sa haljinom. Napolju je sijalo sunce. U malom kafiću ispod balkona sa geranijumom popio bi kafu. Obucite novu haljinu. I nazdraviti.
Za njega. Za nju. Za život.
Svaka žena ima pravo da bude lepa. U bilo kojoj dobi.
A ko to ne razume-to više nije njen problem.
preuzeto