Ljubičina ispovest pokazuke koliko puta roditelji povređuju svoju decu iz straha ili brige i koliko puta deca ne shvataju koliko znače svojim roditeljima, ali i da je najbitnije oprostiti pre nego što bude prekasno
Ljubica koja uskoro puni sedamdeset godina nije čula glas svoje ćerke dve godine i svakog dana se bori između nade i očaja. Njenu ispovest prenosimo vam u celosti:
„Neću više doći, mama. Ne razumeš me i ne želiš da me razumeš!“ Te reči su mi odzvanjale u glavi dok sam sedela za kuhinjskim stolom, gledajući u praznu šolju čaja. Prošlo je tačno dve godine otkako je Ana otišla, zalupila vrata i nestala iz mog života. Ni poziva, ni poruka, ni rođendanskih želja. Samo tišina, gusta i teška, koja mi svake večeri leži na grudima.
Moja komšinica Jasmina često dolazi na čaj. Donosi kolače iz pekare, sedimo u mojoj maloj kuhinji i pričamo o svemu i svačemu – o vremenu, o komšijama, o putovanjima. Nikada ne pominjem Anu. Jasmina zna da imam ćerku, ali me nikada nije pitala zašto je ne viđa. Možda oseća da je to rana koja još uvek krvari.
Ali prošle nedelje, kada me je zatekla kako brišem suze dok gledam stare fotografije, više nije mogla da ćuti. „Ljubice, šta se desilo između tebe i Ane?“
Duboko sam udahnula. „Ne znam, Jasmina. Ili možda znam, ali ne želim sebi da priznam. Sve je počelo kada je Ana odlučila da napusti posao u beogradu i preseli se u Niš zbog tog svog Dejana. Nisam ga volela – bio je previše slobodan za mene, previše buntovan. Rekla sam joj to, možda previše puta. Rekla sam joj da nije u pravu, da će se pokajati. Tada mi je rekla da joj ne verujem, da je ne podržavam kao majka. I otišla je.“
Jasmina me je pogledala sa saosećanjem. „Jesi li pokušala da joj pišeš?“
„Jesam. Pisala sam joj pisma, slala poruke za Božić, za Uskrs… Ništa. Kao da sam umrla za nju.“
Noći su najteže. Ležim budna i premotavam u glavi svaki razgovor koji smo vodile poslednjih godina. Sećam se da sam joj rekla: „Ana, život nije bajka! Moraš biti odgovorna!“ Sećam se kako je plakala kada sam joj rekla da Dejan nije za nju. Možda sam trebala da ćutim? Možda je trebalo samo da zagrlim ćerku i kažem joj da je volim, šta god da se desi.
Jednog dana, dok sam zalivala cveće na balkonu, čula sam poznati glas iz dvorišta. Bio je to Ivan, moj bivši muž, Anin otac. Nismo razgovarali godinama otkako smo se rastali. „Ljubice! Kako si?“
Nisam znala šta da kažem. „Dobro sam… A ti?“
„Čuo sam da se Ana ne javlja… Znaš, uvek je bila tvrdoglava prema tebi. Ali ona te voli, siguran sam u to. Samo… možda joj treba vremena.“ Pogledao me je sa tugom u očima.
„Ivane, misliš li da je moja krivica?“
Slegnuo je ramenima. „Oboje smo pogrešili. Ti si bila stroga, ja sam bio previše popustljiv. Ali sada nije važno ko je kriv – važno je da joj pokažeš da ti nedostaje.“
Te noći nisam mogla da spavam. Ustala sam i napisala još jedno pismo Ani:
„Draga moja Ana,
Znam da si ljuta na mene i da možda misliš da te ne razumem. Možda sam zaista bila previše stroga i kritična prema tvojim izborima. Ali znaj da te volim više od svega na svetu. Nedostaješ mi svaki dan. Ako ikada želiš da razgovaraš, moja vrata su uvek otvorena.
Tvoja mama“
Ostavila sam pismo na stolu nekoliko dana pre nego što sam ga konačno poslala. Proveravala sam poštansko sanduče svaki dan, nadajući se odgovoru koji nikada nije stigao.
Jednog popodneva, Jasmina me je pozvala na kafu kod nje. Sela sam u njenu malu dnevnu sobu ispunjenu cvećem i porodičnim fotografijama.
„Znaš, Ljubice“, rekla je tiho, „moja sestra nije razgovarala sa mojom mamom deset godina zbog te glupe stvari sa nasledstvom. Pomirile su se tek kada je mama umirala. Ne čekaj toliko dugo. Idi u Niš, potraži Anu.“
Srce mi je lupalo kao ludo celu noć posle tog razgovora. Mogu li skupiti hrabrost? Šta ako me odbije? Šta ako mi nikada ne oprosti?
Nedelju dana kasnije, ukrcala sam se u autobus za Niš sa malim koferom i buketom njenih omiljenih belih ljiljana. Stajala sam ispred vrata njenog stana sat vremena pre nego što sam skupila snagu da pokucam.
Dejan je otvorio vrata. Pogledao me je iznenađeno.
„Zdravo… Ljubice?“
„Zdravo, Dejane… Je li Ana kod kuće?“
Zastao i rekao: „Ana… nije dobro u poslednje vreme. Veoma je zauzeta i… često plače zbog tebe.“
Osetila sam kako mi se srce lomi na hiljadu komadića.
„Mogu li da je vidim? Samo na trenutak?“
Dejan me je pustio unutra. Ana je sedela za stolom, bleda i umorna.
Kada me je videla, oči su joj se napunile suzama.
„Mama… šta radiš ovde?“
„Došla sam da ti kažem da mi nedostaješ… I da mi je žao zbog svega što sam rekla i uradila… Nisam znala bolje.“ Glas mi je drhtao.
Ana je ćutala nekoliko trenutaka, zatim je ustala i zagrlila me kao što je to činila kada je bila mala devojčica.
Obe smo dugo plakale, bez reči.
Posle tog susreta, ništa nije bilo isto – ali bar smo ponovo počele da razgovaramo.”
STIL