Pre operacije, dečak je zagrlio svog psa, ali odjednom je pas skočio sa kreveta i nasrnuo na jednog od lekara: svi su se prestravili kada su shvatili razlog neobičnog ponašanja psa.
U maloj sobi vladala je gotovo opipljiva tišina. Petogodišnji Aleks ležao je na belom krevetu, pokriven pažljivo složenim čaršavom. Njegove oči bile su umorne, ali ispunjene tihom zabrinutošću.
Medicinske sestre pripremale su dete za anesteziju, proveravale monitore i opremu, kada je dečak tiho šapnuo:
– Da li… Archie može doći kod mene?
– Ko je to, dragi? – upitala je medicinska sestra iznenađeno, gledajući njegovo zabrinuto lice.
– Moj pas. Mnogo mi nedostaje… Molim vas… – usta dečaka su drhtala, a u očima su mu zasijale suze.
– Znaš, dušo, u bolnici nije dozvoljeno držati životinje, a ti si ionako veoma slab… – nežno je objasnila medicinska sestra.
Dečak je skrenuo pogled, a suze su mu tekle niz obraze.
– Al… ja… možda ga nikada više neću videti.
Te reči probole su srce medicinske sestre. Pogledala je koleginice i, na svoje iznenađenje, tiho rekla:
– Dobro, samo na trenutak.
Sat vremena kasnije roditelji su doveli Archija. Kada je pas video svog malog vlasnika, potrčao je prema krevetu, uskočio na njega i zagrlio dečaka. Aleks se prvi put posle mnogo nedelja nasmejao i čvrsto zagrlio svog prijatelja.
Medicinske sestre i lekari posmatrali su ovu scenu sa suzama u očima: prijateljstvo između čoveka i životinje pokazalo se jačim od straha i bola. Ti trenuci podsećali su da ljubav i briga mogu činiti čuda.
Ali odjednom se Archie napeo. Njegova dlaka je stala naježen, skočio je sa kreveta i potrčao u ugao sobe.
Hirurg koji je trebalo da obavi operaciju stajao je nedaleko. Pas je zarežao zlobno, kao da želi da zaštiti dete.
– Uklonite ga odavde! – povikao je hirurg, povlačeći se unazad.
Osoblje je pokušavalo da umiri psa, ali jedan od lekara odjednom je osetio jak miris i začuđeno pogledao hirurga.
– O Bože… – prošaputao je anesteziolog. – Da li ste pod dejstvom alkohola?
U sobi je nastala tišina. Roditelji su pobledeli, medicinske sestre su se pogledale. Archie je i dalje rezao, stojeći na straži svog malog prijatelja.
Nakon nekoliko minuta sve je postalo jasno: hirurg je zaista došao na posao pijan. Odmah je udaljen od operacije i izgubio je licencu.
Operacija je odložena, a Aleks je poveren drugom lekaru. Nekoliko dana kasnije, zahvat je uspešno izveden. Dečak se oporavio, i svi na odeljenju znali su: Archie nije bio samo verni prijatelj — bio je pravi anđeo čuvar.
Ova priča je svima prisutnima podsetila da briga, ljubav i odanost mogu spasiti život. Ponekad su najveći heroji upravo pored nas.
Aleks se ponovo smeškao, čvrsto držeći Archija za šapu, i prvi put posle dugo vremena osetio da će sve biti u redu. Roditelji su gledali psa sa zahvalnošću, shvatajući da bez njegovog instinkta i odanosti ishod mogao biti potpuno drugačiji.
Priča o Archiju postala je poznata u celom odeljenju i inspirisala druge: briga o bližnjima, pažnja i posvećenost mogu činiti čuda čak i u najtežim situacijama.
Ova priča je književna fikcija. Svaka sličnost sa stvarnim osobama i događajima je slučajna.
preuzeto