U osnovnoj školi, često sam dolazio na nastavu u poderanoj obući i staroj jakni. Djeca su mi se znala rugati, a ja sam se samo pravio da me ne dotiče. Ali bilo je teško. Bio sam dijete samohrane majke koja se borila da nas prehrani.
Jednog zimskog jutra, učitelj je primijetio da mi se ruke tresu od hladnoće. Nije ništa rekao pred drugima, ali sutradan me sačekao s novom jaknom i toplim rukavicama. Rekao je da ih je “našao viška kod kuće”. Znao sam da nije istina, ali nisam rekao ništa. Samo sam klimnuo glavom i zahvalio.
Godinama kasnije, nakon mnogo truda, postao sam ljekar. Jednog dana u ordinaciju mi je ušao stariji čovjek, vidno umoran i zabrinut. Bio je to isti učitelj, ali sada mnogo stariji i sa težim zdravstvenim problemima. Nije me odmah prepoznao, ali kada sam mu spomenuo svoje ime, oči su mu se napunile suzama.
Rekao je da ne može platiti pregled, da mu je penzija mala i da mu je žao što mi oduzima vrijeme.
Rekao sam mu da mi ne duguje ništa — naprotiv, ja dugujem njemu. Bio je zbunjen dok sam ga pregledavao i objašnjavao mu terapiju. Na kraju, samo je rekao: “Nisam znao da sam ikada nekome pomogao na taj način.”
Odgovorio sam: “Vi ste mi tada dali toplinu. Sad je red na mene.”
zdravljepriroda.net