“Nedavno smo dobili novog kolegu. Dečko se doselio u trošnu kuću od preminule bake i nije htio da je prodaju zbog uspomena.
Par kolegica i kolega se podsmjehuje u kantini kad ga nema jer zna doći dva-tri dana u istoj odjeći. Meni ga je žao jer je baš drag i dobričina, nikome ništa nije krivo rekao. Ispričao mi je da malo po malo sređuje kuću jer je krov užasan i stolarija prokišnjava kad su jake kiše.
Naručio sam mu dvoje hlača i dvije majice i poklonio kao da su meni male, žena krivo naručila, a ne može se vratiti.
Ta tuga u očima kad sam mu dao, a nije mogao ništa nego reći hvala, bila je neopisiva. Podsmjehuju mu se jer nosi hranu od kuće koju sam priprema. Sutradan me iz neugodnosti i zahvalnosti zvao da podijeli sa mnom jedan od dva komada mesa što je spremao.
Počeli su i mene izrugivati, osjećam to, ali radije ću biti dobar s njim nego sa praznoglavcima koji vode računa o tuđim životima, a svoje jadne skrivaju.”
(Ispovesti.com)