Ispovest Jasne koju je muž ostavio zbog druge kada se razbolela nateraće vas da se zapitate koliko žena je prošlo kroz istu muku
“Ne mogu više, Jasna. Ne mogu živeti u laži.” Njegove rieči odzvanjale su mi u ušima dok sam sedela na rubu kreveta, stežući papir s dijagnozom. Rak dojke. Kao da mi je neko izbio tlo pod nogama, a onda, dok sam još pokušavala shvatiti šta me je snašlo, moj muž Dušan mi je priznao da ima drugu. Nisam znala šta me više boli – strah od smrti ili izdaja čoveka kome sam verovala celi život.
“Zar baš sad? Zar kad mi je najteže?” pitala sam ga kroz suze, ali on je samo slegnuo ramenima, gledajući u pod. “Nisam to planirao… Sve se zakomplikovalo. Ti si bila udaljena, stalno si bila umorna…”
“Umorna? Dušane, ja umirem od straha!” viknula sam. “Znaš li ti šta znači čekati rezultate biopsije? Znaš li kako je gledati našu decu i pitati se hoću li ih videti kako odrastaju?”
On je ćutao. U tom trenutku, osećala sam se potpuno sama, iako smo još uvek bili ispod istog krova. Naša deca, Lena i Filip, spavali su u svojim sobama, nesvesni da im se život upravo raspada.
Sledećih dana hodala sam po kući kao senka. Mama me zvala svaki dan iz Mladenovca: “Jasna, dušo, moraš biti jaka. Deca te trebaju.” Ali kako biti jaka kad ti srce puca na komade? Kad ti muž odlazi svako malo pod izgovorom da mora raditi prekovremeno, a ti znaš da laže?
Jedne večeri, dok sam pokušavala skuvati večeru, Lena me povukla za rukav: “Mama, zašto si tužna? Zašto tata stalno viče na tebe?” Pogledala sam je i osetila kako mi suze naviru. “Nisam tužna, ljubavi. Samo sam malo umorna.”
Ali istina je bila da sam bila slomljena. Prvi ciklus hemoterapije bio je užasan. Povraćala sam celu noć, kosa mi je počela opadati. Dušan nije bio tu. Poslala sam mu poruku: “Molim te, dođi kući. Trebaš mi.” Odgovorio je tek ujutro: “Bio sam kod klijenta, kasno sam završio.”
Znala sam da laže. Počela sam sumnjati u sve – gde ide, s kim razgovara, šta oseća prema meni. Jedne noći nisam mogla izdržati više. Uzela sam njegov telefon dok je spavao i pročitala poruke s Ivom. “Nedostaješ mi… Kad ćeš opet doći?” Osetila sam mučninu koja nije imala veze s hemoterapijom.
Sutradan sam ga suočila s tim. “Znaš li koliko boli kad vidiš da te neko zamenio baš onda kad ti treba najviše?”
“Jasna, nisam hteo da tako ispadne… Iva me razume, s njom mogu pričati o svemu…”
“A sa mnom ne možeš? Sa ženom koja ti je rodila dvoje dece? Koja sada vodi bitku za život?”
Nije imao odgovora. Samo je ćutao i otišao iz stana.
Prolazile su nedelje. Mama je došla iz Mladenovca da mi pomogne s decom. “Pusti ga, Jasna. Muškarci su slabi kad naiđu problemi. Ti si jača od svih njih zajedno.”
Ali nisam se osećala snažno. Osećala sam se kao olupina – bez kose, bez muža, bez nade.
Jednog dana na onkologiji upoznala sam Maju. I ona je imala rak dojke. Pričale smo satima dok smo čekale terapiju.
“Moj muž me ostavio kad sam obolela,” rekla je tiho.
“I moj,” odgovorila sam.
Pogledale smo se i nasmejale kroz suze.
“Znaš šta,” rekla je Maja, “mi smo preživele ono što oni nikad ne bi mogli izdržati. Mi smo lavice.” Taj razgovor mi je dao snagu koju nisam znala da imam.
Počela sam izlaziti iz kuće – šetnje po Dunavu s decom, kafa s prijateljicama koje su me podsećale ko sam bila pre bolesti i pre izdaje. Počela sam pisati dnevnik – svaki dan po nekoliko rečenica o tome kako se osećam.
Dušan se povremeno vraćao zbog dece, ali između nas više nije bilo ničega osim tišine i formalnosti.
Jednog dana Lena me pitala: “Mama, hoće li tata opet živeti s nama?”
Sagnula sam se do nje i zagrlila je: “Ne znam, ljubavi. Ali znam da ćemo ti i ja uvek biti zajedno. I Filip isto. Mi smo porodica, kakva god bila.”
Hemoterapija se završila. Nalazi su bili bolji nego što sam očekivala. Lekar mi je rekao: “Jasna, imate razloga za optimizam.” Prvi put nakon dugo vremena osetila sam nadu.
Dušan je došao po decu jedno popodne i stajao na vratima nesigurno.
“Jasna… Žao mi je zbog svega. Možda bih voleo da možemo ispočetka…”
Pogledala sam ga mirno: “Dušane, ja više nisam ista žena koju si ostavio. Naučila sam živeti bez tebe. Naučila sam voleti sebe – onakvu kakva jesam, s ožiljcima i bez kose. Ako želiš biti otac našoj deci, vrata su ti otvorena. Ali ja idem dalje.”
Zatvorila sam vrata za njim i osetila olakšanje.
Danas, kad pogledam svoj odraz u ogledalu – bez obrva, ali s osmehom – znam da sam preživela najgore.
STIL