Jedne večeri, uspešna žena po imenu Elizabet ušla je u prijatni restoran da večera posle napornog radnog dana. Njen život je delovao savršeno — posao, poštovanje, komfor. Ali u dubini duše odavno je osećala prazninu koju nisu mogli da ispune ni novac ni dostignuća.
Uronjena u svoje misli, nesvesno je pregledala telefon, ne obraćajući pažnju na okolinu. Tada joj je prišla devojčica — mršava, u poderanoj odeći, sa velikim plavim očima u kojima su se ogledala i umor i stidljiva nada.
Elizabet je zastala. U tim rečima nije bilo žalbe, već samo jednostavan zahtev, vođen pravim glađu i očajem. Nije mogla ostati ravnodušna. Umesto odgovora, klimnula je konobaru:
— Molim vas, donesite ovoj devojčici pun obrok i čaj.
Devojčica je sela nasuprot i jela pažljivo, kao da ne veruje u svoju sreću. Zvala se Sofi. Tokom obroka je nevoljno, ali iskreno ispričala svoju priču: kako je ostala bez roditelja, kako je završila u hraniteljskoj porodici gde su je loše tretirali, kako je u strahu i samoći pobegla i od tada živela na ulici.
Elizabet ju je slušala sa knedlom u grlu. Shvatila je da ne može pustiti to dete nazad na hladne gradske ulice. Nakon večere, ponudila je Sofi da krene s njom kući.
Kod kuće je Sofi čekala topla kupka sa mirisnom penom, čista mekana odeća, udobna soba i topla čokolada. Ali najvažnija je bila toplina i briga koju devojčica više nije ni očekivala da će doživeti.
Gledajući kako Sofi zaspi u čistom posteljini, Elizabet je shvatila da je baš tada njen život dobio pravi smisao. Prvi put posle dugo vremena osetila je radost ne zbog postignuća, već zato što je mogla pomoći.
Nekoliko meseci kasnije Elizabet je zvanično usvojila Sofi. U kući su ponovo počeli smeh, razgovori za doručkom, zajedničke šetnje. Sofi je brzo rasla i cvetala okružena brigom i ljubavlju.
Ali tu nije bilo kraja. Elizabet je shvatila da još mnogo dece, poput Sofi, luta ulicama i sanja o domu. Tada je osnovala humanitarnu fondaciju u ime svoje usvojene ćerke — Fondaciju Sofi. Jedan za drugim počeli su da niču centri pomoći deci. Tamo je svako dete moglo dobiti topao obrok, čistu odeću, obrazovanje i — što je najvažnije — osećaj da je nekome potrebno.
Sofi je odrastala, učila, a s vremenom je i sama počela pomagati u fondaciji. Njena priča je inspirisala druge — kako decu, tako i odrasle.
Jednog dana, sedeći sa Elizabet za istim stolom u restoranu, Sofi zamišljeno reče:
— Znaš, da si mi tada jednostavno rekla «ne», moj život bi mogao da izgleda sasvim drugačije. A sada želim da budem za druge ono što si ti bila za mene.
Elizabet se nasmešila. Njeno srce bilo je ispunjeno toplinom i ponosom. Znala je da je tada, tokom tog prvog susreta, stekla ne samo ćerku, već i novi smisao života.
Ponekad jedna jednostavna molba može postati početak sasvim nove priče. Priče o ljubavi, nadi i beskrajnom dobru koje se prenosi dalje — od srca do srca.
PREUZETO