„Moja mama je umrla kad sam imala 10 godina“, počinje objava, „a u testamentu mi je ostavila nasleđe od više od 100.000 dolara.“ Moj otac je trebao da čuva taj novac dok ne postanem punoletna, ali to nije učinio.
Kada se ponovo oženio, on i njegova nova supruga su želeli da pokrenu posao zajedno i iskorištili su novac koji mi je mama ostavila da ga pokrenu. Kao tinejdžerka sam se tome usprotivila, ali otac je uporno tvrdio da to čini „za dobrobit cele porodice“.
Tvrdi je da će se novac bolje iskoristiti u biznisu nego da se „protraći na nasumične stvari“ kad napunim 18.
Kada sam se odselila sa 18 godina, naš odnos je bio uništen. „Znam da sam im pravila pakao zbog toga što su mi ukrali“, priznala je. „A kad sam napustila dom, počela sam da istražujem kako da povratim taj novac.“
Tužila sam ga — I dobila na sudu.
Uz podršku majčine porodice i nekih rođaka sa očeve strane, pokrenula sam tužbu protiv oca. „Jednostavno sam ga tužila zbog novca“, napisala je.
Međutim, neki pripadnici očeve porodice su me upozoravali da razmislim i o njegovoj deci — braći i sestrama koji bi mogli da trpe ako im posao propadne.
„Rekli su mi da zbog moje oca dece ne bih trebala da činim nešto što bi financijski uzdrmalo porodicu.“
Odlučila sam da ignorišem te komentare. „Iskreno, nisam marila za njihovu finansijsku sigurnost posle svega što su mi ukrali.“
Sudski proces je trajao, otac je tvrdio da više nema taj novac. Ipak, sud je presudio u moju korist.
„Bili su prinuđeni da predaju posao, koji je prodat da bi se isplatilo dugovanje meni, a otac je morao da plati dodatno iz svoje plate, što je ispraznilo njihove uštede.“
— Nijednog trenutka nisam zažalila — nijednog pomirenja nije bilo
Nakon svega što se desilo, nisam imala nikakvu želju za pomirenjem. „Kad sam novac povratila, bila sam potpuno gotova i preko nivoa gde biste mogli da obnovite naš odnos.“
Otac mi je stalno pravio probleme, izbegavajući da vrati ono što je zakonski moje, dok je činio da izgleda kao da je sve u redu. „Napravio me da se borim jako za ono što mi je po zakonu pripadalo, a on je ukrao novac koji je mama ostavila da bi podržala njegovu novu porodicu.“
Neki članovi šire familije nisu tako gledali na stvari. Postavljali su pitanje moje saosećajnosti, optuživali me da kažnjavam nevinju decu.
„Pitali su me kako se osećam bez i trunke griže savesti, kada su ta deca nevina — tehnički i dalje moja braća i sestre. Mislili su da bih ja htela nešto bolje za njih.“
Ostala sam čvrsta u svom stavu: „Ne osećam krivicu. Nikada nisam.“
PREUZETO