Od tog dana, Anin život se potpuno promenio.
Sledećeg jutra, umesto da nabavi kantu i krpu, Ana se uputila na treći sprat — tamo gde se nalazio Odeljenje za ljudske resurse. Sekretarica ju je pozdravila širokim osmehom, kao da je pozdravila važnog gosta.
– Dobro jutro, gospođo Ana. Direktor vas čeka.
Ušla je nesigurno, u pozajmljenom odelu i sa uredno oblikovanom kosom. Srce joj je kucalo jače nego obično. Danielle, izvršna direktorka, pozdravila ju je s ljubavlju:
– Drago mi je što ste došli. Počnimo mirno. Za početak ćete raditi sa kolegom iz Odeljenja za međunarodne komunikacije. Prisustvovaćete sastancima, prevoditi dokumente i — ako je potrebno — razgovarati sa klijentima. Spremna?
– Ne znam da li sam spremna… iskreno je rekla. – Ali siguran sam da sam spreman da učim.
Prve nedelje su bile teške. Neke kolege su je gledale sa divljenjem, druge diskretno. “Da li je čistačica bila u našoj kancelariji?”šapnuli su. Neki su je ignorisali, drugi su namerno koristili tvrde fraze da vide da li će se Spotaknuti.
Ali Ana se nije uvredila. Nasmešila se, ljubazno odgovorila i mentalno prevela sve — automatski — na devet jezika. Za nekoliko dana postala je nezamenljiva. Klijenti su je lično tražili. Ne samo zbog jezika, već i zbog smirenosti, topline i razumevanja koje je unela u razgovore. Gosti iz Japana nazvali su je “dama harmonije””
Jedne večeri je ostala u kancelariji. Po treći put je pregledala portugalski ugovor. Kada je Danijel ušao u sobu, zatekao ju je kako se naginje nad dokumentima.
– Ostajete li ponovo van radnog vremena?
– Ne mogu sebi priuštiti da pogrešim. Osećam se kao da imam jedinstvenu priliku … i ne želim da je propustim.
– Zaslužila si je, Ana. Ovde nema ništa slučajno. Sećam se kada sam te prvi put čuo … imao sam osećaj da je neko dugo ćutao i konačno se usudio da govori.
Uzdahnula je:
– Moj život nije bio lak. Odrastao sam kod bake i deke. Majka je otišla u inostranstvo. Radila sam i kao kućna pomoćnica u pet zemalja. Tako sam naučio jezike. Ali niko me nikada nije pitao za šta sam sposoban. Samo šta da radim.
Vremenom je Ana počela da učestvuje u međunarodnim projektima. Imala je svoju, malu, ali svetlu kancelariju. U pauzama je pomagala kolegama u transferima, savetovala, oslobađala napetost.
Jednom je u njenu sobu ušla bivša prijateljica čistačice Lidija.
– Ana … mnogo ste se promenili. Sada ste važna osoba. Pa ipak, još uvek svima kažete “Dobro jutro”.
– Jer znam kako je to biti neprimećen. I ne želim da se iko drugi oseća isto.
Lidija je plakala:
– I ja učim engleski. Ne govorim slobodno… učim sam. Ali stidim se priznati.
– Ne stidite se. Sutra u pauzi-učimo zajedno.
U narednim mesecima, Ana je organizovala neformalnu grupu podrške za telohranitelje, kuvarice i čistačice. Učila ih je osnovama stranih jezika, pomagala u pisanju životopisa, podržavala ih u podnošenju prijava za domaće pozicije. Neki su se rugali. Ali kada je prvi čuvar unapređen u recepcionara, smeh je utihnuo.
Danijel je sve posmatrao. Na sastanku je rekao:
– Kada govorimo o vrednostima naše kompanije, razmislite o Ani. Nije samo promenila svoj život. Otvorila je vrata drugima.
Jednog vikenda, Ana je dobila pismo iz inostranstva. Pisala je ćerku jedne od dama-čistačica koja je radila u Italiji.:
“Mama kaže da si ti ta koja joj je dala hrabrost. Da ste prvi pitali: ‘o čemu sanjate kad vas niko ne pita?’”
Ana je zatvorila oči. Te reči su dugo odjeknule u njenom srcu.
Godinu dana kasnije, Anna je imenovana za regionalnog koordinatora za međukulturne komunikacije. Prisustvovala je konferencijama, održavala motivacione sastanke i pokrenula kampanju za jednakost mogućnosti.
Ali svakog jutra, u 8:00, bila je na ulazu u kancelariju. Pozdravila je sve istim toplim osmehom.
– Dobro jutro! Na kom jeziku ćemo danas razgovarati?
I svi su se nasmejali. Jer su znali da ovde, usred staklenih zidova i žurbe, postoji glas koji može da razazna čoveka-iznad svega.
preuzeto