Lekari su se smrzli. Lavež pasa presekao je tišinu odeljenja poput sečiva noža. Jedna od medicinskih sestara prišla je da ga smiri,ali pas nikoga nije približio. Stajao je na krevetu, zabijajući Aleka nosom i lagano ga povlačeći zubima za rukav, kao da pokušava da ga probudi.
A onda… na monitoru je bio tihi “pisk”.
Svi su pogledali ekran.
“Čekaj”, šapnuo je hirurg. – Nešto se dešava.
Linija koja je pre trenutak bila ravna zadrhtala je. Prvo slabo, a zatim sve jasnije. Alexino srce se ponovo začepilo.
“Postoji puls! neko je pozvao. “Živ je!“
Nastala je zabuna-adrenalin, kiseonik, defibrilator. Lekari su se sa novom nadom počeli boriti za njegov život. A pas? Mirno je sedeo pored nje i gledao je u njeno lice. Više nije lajao. Čekaj.
Prošlo je nekoliko sati. Alexovo stanje se stabilizovalo. Još uvek je bio u nesvesti, ali živ. I bio je siguran.
Ujutru, u bledim zracima zore, Alex je otvorio oči. Polako, uz napor. Prvo što je video bio je par posvećenih očiju i topla njuška koja mu se zabila u rame.
Rex?.. šapnuo je.
Ovčar je naduvao uši, zavijao repom i tiho cvilio. Alex je imao suze na očima.
“Znao sam da me nećeš napustiti.”
Jedan od lekara koji je bio svedok ovog čuda samo je odmahnuo glavom:
“Pas… to nije bio samo instinkt. Vratio ga je u život.”
U narednim nedeljama, Alex je postepeno dobijao snagu. Svakog dana malo po malo. A Rek se nije udaljio ni sekunde od njega. Spavao je pored njegovog kreveta, pazio na njega i uvek je bio tu. Sestre su se smejale da je Rek imao bolji osećaj od svih posmatrača zajedno, jer je uvek znao kada je Aleku postalo loše.
Ubrzo je priča o Alexu i Rexu obišla medije. “Pas koji je odgajao svog gospodara”, “lojalnost je jača od smrti”, uzvikivali su naslovi.
Rek je odlikovan medaljom Za hrabrost i odanost. Nije razumeo gest, ali kada je Alex zakačio medalju za ogrlicu, pas je ponosno podigao glavu i pogledao ga s ljubavlju.
Kada je došlo proleće, Alex je napustio bolnicu. Još uvek slab, sa štapom u ruci, ali sa osmehom na licu. Rek je hodao pored njega, korak po korak.
U policijskoj stanici ih je čekao ceo odred. Aplauz, zagrljaj, suze. Kolege na poslu nisu skrivale svoje uzbuđenje.
“Ti si heroj, Alek”, rekao je komandant. “Ali ovaj…”pokazao je na psa”… takođe. I verovatno više od svih nas zajedno.”
Alex je pogledao reka i potapšao ga po vratu.
“Ne samo da mi je spasio život. Vratio mi je srce.”
Nekoliko meseci kasnije, Alex je odlučio da se povuče. On i Rex su se preselili izvan grada. Mirni dani, tišina, pevanje ptica. Ponekad je čitao, ponekad pisao. Rek je ležao pred njegovim nogama, uvek spreman da ustane čim se Alek pomeri.
Lokalna deca su se zaljubila u Reka. Igrali su se s njim, bacali štapove na njega, delili svoje tajne s njim. Ali Rek je uvek pazio na Alexa. Budan. Poklon. Tačno.
Jedne mirne noći, kada je nebo bilo obasjano zvezdama, Alex je sedeo na tremu i zavirio u mrak. Rek je, kao i obično, ležao pred njegovim nogama.
“Da nije tebe, ne bih bio ovde, stari prijatelju”, šapnuo je. “I nije stvar samo u životu… stvar je u želji da ponovo živimo.”
Rek je podigao glavu i lagano protresao rep. Nije morao ništa drugo da kaže. Prošle su godine. Ljudi su zaboravili. Ali u malom selu, negde između šume i polja, sačuvana je legenda. Pas koji se vratio u život. Prijateljstvo koje nije trebalo reči. O srce koje je počelo da kuca, jer je pored njega bilo drugo srce – verno, odano, nepokolebljivo.
A ako ponekad noću bez oblaka čujete lajanje izdaleka… ovo možda nije običan pas. Možda je to čuvar. Možda je to odjek odanosti koji nikada ne bledi.
preuzeto