Cela deca života smo živeli skromno, ja i moj muž, da bismo dali sve našoj deci. A u penziji je život ponovo ušao u naš dom — počelo je sa jednom slučajnom šoljicom čaja.
Kada smo sa Džejsonom počinjali zajednički život, imali smo malo. Stari auto, skroman stan, mnogo nade i dve šoljice poklonjene na venčanju. Onda su došla deca — i sve je počelo da se vrti. Posao, neprospavane noći, roditeljski sastanci u školi, vannastavne aktivnosti, štednja, renoviranja, brige.
Nismo kupovali sebi moderne stvari, retko smo išli na odmor — ali deca su uvek imala nove udžbenike, toplu odeću i domaće ručkove. Nismo štedeli ni snagu ni vreme. Verovali smo jednostavno da je ljubav briga. Svakodnevna, tiha, istrajna.
Godine su prolazile. Deca su odrasla, otišla na fakultet, zatim na posao, i na kraju su započela svoje živote. Uvek smo ih podržavali, radovali se njihovim uspesima, pomagali koliko smo mogli. Ali u nekom trenutku smo primetili da je kuća postala tiša. Nije bilo više dečijih glasova, škripanja vrata, smeha za večerom. Samo nas dvoje — i tišina.
Isprva smo to čak i voleli. Mogli smo da se naspavamo. Pročitati knjigu od korica do korica. Ali vremenom smo počeli da žudimo. Nije bilo tužno — samo… prazno.
Jednog toplog jesenjeg dana, kada su se listovi počeli slagati u zlatne tepihe na našem tremu, neko je pokucao na vrata. Otvorila sam. Na pragu je stajala mlada devojka sa kovrdžavom kosom, u laganoj marami, sa stidljivim osmehom.
— Izvinite — rekla je. — Mislim da sam pogrešila adresu…
Već sam htela da zatvorim vrata, ali umesto toga sam pitala:
— Možda biste hteli čaj?
Oklijevala je, ali je onda klimnula glavom. Tako je počelo naše poznanstvo.
Zvala se Mina. Tek se uselila u naš kraj, iznajmljivala je stan nedaleko, radila je na daljinu i nije nikoga ovde poznavala. Razgovarale smo. Ispostavilo se da se osećala usamljeno. A ja — sasvim neočekivano — imala sam želju da ispečem bananin hleb. Prvi put posle dugo vremena. Džejson je pustio staru muziku. I kao da smo ponovo bili mladi — samo ovaj put sa gostom.
Isprva je Mina retko dolazila. Onda — sve češće. Donela je svoje domaće džemove od smokava. Pomogla nam je da sredimo video pozive, da bih mogla vikendom da viđam unuke. Ponekad bi samo sela u kuhinji i tiho pila čaj — kao da je kod svoje kuće. I to je bilo predivno.
Jednog dana, na moj rođendan, došla je sa malom torticom i svećicom. Bila sam dirnuta. Jer nisam to očekivala. Džejson mi je namignuo i šapnuo:
— Vidiš, opet si tražena. Uskoro će biti red gostiju.
Smejala sam se. I zaista, tada sam osetila kako mi se srce otvorilo. Bilo je toplo. Bilo je živo.
Od tada se naš život promenio. Ne naglo, ne bučno — već duboko. Prestali smo da „čekamo poziv od dece“, već smo jednostavno počeli da živimo. Upisala sam časove keramike i napravila nekoliko zabavnih saksija za začinsko bilje. Džejson je kupio polovan fotoaparat i počeo da fotografiše zalaske sunca. Zajedno smo pili jutarnju kafu na verandi i planirali šta ćemo posaditi u proleće. A Mina je sve češće svraćala. Prvo — nedeljom. Zatim — i tokom nedelje.
Nije bila naša ćerka. I nije bila strankinja. Jednostavno — osoba koja se pojavila u pravom trenutku. Baš kao i mi — za nju. Sve je bilo uzajamno.
Jednom sam pronašla staru fotografiju: mi sa Džejsonom — mladi, pored reke, sa termosom i sendvičima. Osmmehula sam se i rekla:
— Sećaš li se kako smo sanjali da doživimo mirnu starost?..
Pogledao me i dodao:
— A ispalo je da je vesela.
Zasmejali smo se. Jer u tim rečima je bila istina. Ponekad drugi život dolazi ne onda kada ga dozivaš, već onda kada jednostavno otvoriš vrata.
Ova priča je izmišljena. Sve sličnosti sa stvarnim osobama ili događajima su slučajne.
PREUZETO